Jesenje lišće šuškalo je pod nogama petoro neustrašive dece. Tara, Vuk, Nena, Marko i Ema bili su najbolji prijatelji i često su se zajedno igrali u šumi blizu svojih kuća. Jednog sunčanog popodneva, dok su trčkarali šumskim putem, primetili su neobičan sjaj među drvećem.
„Šta je to?“ upitao je Vuk upirući prstom prema svetlucavom prostranstvu među granama.
„Daj da vidim!“ uzbuđeno je uzviknula Nena i prva je otrčala prema mestu sjaja. Kada su se deca približila, oči su im zasijale od čuda. Pred njima se pružao ulaz u skrivenu pećinu. Kada su zakoračili u nju ostali su u potpunom čudu. Njen plafon bio je prekriven blistavim kristalima koji su se igrali poput zvezda na noćnom nebu.
Deca su osetila kako ih obuzima uzbuđenje i radoznalost. Nikada ranije nisu videla ovako nešto. Pećina je izgledala skoro nerealno, poput mesta iz snova.
„Šta je ovo?“ šapnula je Ema, gledajući unaokolo sa iščekivanjem.
„Ne znam, ali izgleda čarobno!“ odgovorio je Marko, vrteći glavom od čuđenja.
Tara je pažljivo koračala napred, prateći zrake svetlosti koje su dopirali kroz kristale na svodu pećine. Zastala je na trenutak, a onda se okrenula prema drugima.
„Hajdemo da istražimo dalje! Ko zna šta bismo još mogli da pronađemo ovde?“
Sva deca su klimnula glavama, oduševljena idejom. Polako su krenula da istražuju pećinu, zadivljeni njenom lepotom i misterioznošću. Dok su prolazili između blistavih siga, svako od njih je osećao kako ih obuzima neobičan osećaj uzbuđenja i iščekivanja. Šta li ih čeka dublje u pećini?
Dok su deca polako ulazila dublje u pećinu, primetili su da se kristali na tavanici menjaju, pulsiraju gotovo kao da su živi. Svetlost je igrala po zidovima pećine, bacajući čarobne senke oko njih.
„Gledajte, tamo napred!“ uzviknuo je Vuk, pokazujući prema dubini pećine.
Ubrzavši korake, deca su prišla bliže. Iza jednog velikog kristalnog stuba ugledali su mali, svetleći kamen koji je pulsirao u ritmu njihovih otkucaja srca. Tara je pažljivo podigla kamen, posmatrajući kako njegovo svetlucanje menja boje.
„Šta misliš šta je ovo?“ upitala je Nena, gledajući fascinirano u kamen.
„Ne znam, ali deluje veoma posebno. Kao da ima neku moć,“ odgovorila je Tara zamišljeno.
Marko je pažljivo dodirnuo jedan kristal, a on je zatreperio pod njegovim prstima.
„Pogledajte, kristali reaguju na naš dodir!“ povikao je uzbuđeno.
Nena je prišla drugom kristalu i dodirnula ga, a on je zasijao blistavom svetlošću. Deca su klicala od oduševljenja, otkrivajući čarobne osobine kristala.
Odjednom, jedan od kristala na tavanici zatreptao je intenzivnije, mameći decu da priđu bliže. Tara je pažljivo prilazila, kada je kamen u njenoj ruci ponovo počeo da svetli. Približavajući se kristalu, Tara je osetila neku čudnu privlačnost…
Dok se Tara približavala kristalu, osetila je snažnu privlačnost. Njen kristalni kamen u ruci takođe je počeo sijati jače. Zastala je na trenutak, promatrajući kako se intenzitet svetlosti u pećini menja.
Iznenada, cela pećina zatreperila je, a kristali na stropu zasijali su tolikom svetlošću da su deca morala zatvoriti oči. Kad su ih ponovno otvorili, pred njima je stajalo stvorenje načinjeno od kristala. Imalo je čovekolik oblik, ali blistavo telo i prekrasne kristalne oči.
„Ko ste vi i zašto ste ušli u moj dom?“ upitalo je stvorenje uzvišenim glasom.
Deca su stajala paralizovana strahom, ne znajući šta da kažu. Tara je koračala napred, primičući se kristalnom biću.
„Mi… mi se nismo nameravali uvući u tvoj dom. Slučajno smo otkrili ulaz i ušli da ga pogledamo. Nismo znali da je ovo tvoj dom,“ objasnila je Tara tiho.
Kristalno biće ih je promotrilo s pažnjom, a onda se izraz njegovog lica ublažio.
„Vidim da ste zainteresovani za moj dom. Možete li mi reći zašto ste ušli ovamo?“
Deca su se polako oporavila od šoka i Tara je hrabro nastavila razgovor sa kristalnim bićem.
„Mi smo, zapravo, ušli ovdje slučajno. Ali oduševljeni smo svime što smo videli – ovu predivnu pećinu, svetlucave kristale, a onda i tebe. Nikada nismo dožveli nešto tako čudesno!“
Kristalno biće je kimalo polako glavom, promatrajući decu s blagošću.
„Razumem vašu radoznalost. Ovo je zaista posebno mesto, moj dom koji krase kristali vezani za moju životnu silu. Ali kako ste slučajno ušli ovamo?“
Vuk je onda objasnio:
„Mi smo samo šetali šumom i slučajno primetili svetlost koja je dopirala kroz drveće. Kada smo prišli, ugledali smo ulaz u ovu pećinu i nismo mogli odoleti da je ne istražimo.“
Kristalno biće se zamislilo na trenutak, a onda se blago nasmešilo.
„Čini se da ste slučajno otkrili ulaz u moj dom, ali ono što ste doživeli ovde nije slučajno. Ova pećina je pećina mašte, mesto gdje se čarobne stvari mogu dogoditi onima koji su dovoljno otvorenog uma da ih prihvate.“
Dečja lica obasjali su široki osmesi kad su shvatila da su se nalazila u nekom magičnom, imaginarnom svetu.
„Znači, ovo sve nije stvarno?“ upitala je Nena s divljenjem.
„Oh, jeste stvarno!“ odgovorio je kristalni duh. „Pravi je to svet, svet mašte. Ali sada je vreme da se vratite kući. Zapamtite ovaj događaj i nemojte prestati maštati – to je ključ za ovakve čudesne susrete.“
Dečaci i devojčice zahvalili su kristalnom biću na gostoprimstvu, a zatim, obuzeti ushićenjem, krenuli su natrag kroz pećinu, prema izlazu.
Dok su prolazili kroz kristalne hodnike, osećali su da se nalaze u nekom sasvim drugačijem, imaginarnom svetu.
