Nemanja je šestogodišnji dečak, svetle kose i divnih, krupnih braon očiju punih radoznalosti. Najviše voli da se igra i istražuje sa svojim mlađim bratom Jovanom, koga svi zovu Jole.
Nemanja voli i matematiku – uživa dok broji, rešava zadatke i traži matematičke odgovore.
Zajedno prave šatore od ćebadi, šutiraju loptu po dvorištu i smišljaju razne igre. Nemanja trenira tekvondo, gde uči kako da bude snažan, hrabar i miran.
Ali poslednjih dana Nemanja nije bio baš veseo. Deca u njegovom okruženju su bila gruba. Gurali su druge, vikali i nisu hteli lepo da se igraju. Nemanja nije razumeo zašto se tako ponašaju. Zbog toga je ponekad bio i tužan i ljut, kao da u srcu nosi težak kamen.
Jedne subote mama Sanja i tata Stevan su rekli:
„Deco, danas idemo u šumu na piknik i šetnju!“
„Jupiii!“ viknuo je Jole i počeo da skače od sreće.
Nemanja se nasmešio. Nadao se da će mu boravak u prirodi pomoći da se oseća bolje.
Kada su stigli, šuma ih je dočekala tiho i mirisno. Drveće je šuštalo na vetru, sunčevi zraci su se igrali među granama, a vazduh je bio svež i prijatan. Mama i tata su raširili piknik prostirku, izvadili sendviče i sokove, a Nemanja i Jole su dobili dozvolu da se malo udalje i istražuju.
„Nemanja, pogledaj!“ rekao je Jole uzbuđeno. „Vidi ovu stazu!“
Među drvećem se pojavila uska staza koja je blago svetlucala plavkastom svetlošću.
„Hajde da vidimo kuda vodi,“ rekao je Nemanja i uhvatio brata za ruku.
Staza ih je vodila sve dublje u šumu, sve dok se stabla nisu razmakla. Pred njima se pojavilo čudesno mesto. Tamo su živeli vilenjaci. Bili su lepi i nežni, ali su izgledali zabrinuto. Njihova mala kućica bila je nakrivljena, a oko nje su ležale polomljene grane.
„Pomozite nam, molimo vas,“ rekao je jedan vilenjak. „Veliki dinosaurusi dolaze ovde. Trče, viču i lome naš dom.“
Nemanja je osetio stezanje u stomaku.
„I ja imam sličan problem sa decom u kraju,“ tiho je rekao.
Odjednom se začula glasna buka. Iz šume su istrčala tri dinosaurusa. Bili su veliki, ali više razigrani nego strašni.
„Vi nam stalno uništavate kuću vašom nepažnjom!“ povikao je vilenjak.
„A vi stalno tražite tišinu!“ rekao je jedan dinosaurus. „Mi samo želimo da se igramo!“
Nemanja je stao između njih, dok se Jole sakrio iza njegovih leđa. Osetio je kako mu srce brzo kuca. Hteo je da vikne, ali se setio reči svog trenera:
„Prava snaga je u glavi i srcu. Nije dovoljna samo hrabrost, treba biti i strpljiv.“
Duboko je udahnuo i rekao:
„Hajde da razgovaramo.“
Svi su zaćutali.
„Dinosaurusi,“ rekao je Nemanja, „da li vi želite da rušite vilenjacima kuću ili samo želite da se igrate?“
„Samo želimo da trčimo i budemo glasni,“ rekao je dinosaurus.
„A vi vilenjaci,“ nastavio je Nemanja, „da li postoji mesto gde dinosaurusi mogu da se igraju, a da vam ne smetaju?“
„Postoji velika čistina iza starog hrasta,“ rekao je vilenjak.
„A vi možete li da im pokažete kako da pažljivo prolaze kroz šumu,“ predložio je Nemanja.
Jole je hrabro istupio i dodao:
„A mi možemo da im pokažemo kako se igra bez guranja i vikanja!“
Vilenjaci su se nasmešili i poveli dinosauruse kroz šumu. Pokazali su im veliku, zelenu čistinu iza starog hrasta.
„Ovo je vaše mesto za igru,“ rekao je jedan vilenjak. „Ovde možete da trčite, skačete i budete glasni.“
Zatim su im polako objasnili:
„Dok se igrate, važno je da pazite na druge i na prirodu. Treba gledati kuda se ide, ne rušiti drveće i ne povređivati nikoga.“
Dinosaurusi su pažljivo slušali. Klimali su glavama i pokušavali da hodaju sporije kroz šumu.
„Učimo vas kako da se lepo ponašate,“ rekao je najstariji vilenjak. „To se ne nauči odmah, ali vežbom i trudom postaje sve lakše.“
„Za dogovor su potrebni strpljenje i trud,“ dodao je. „Kada mislimo na druge i učimo da se ponašamo lepo, svima je prijatnije.“
Dinosaurusi su obećali da će se truditi, a vilenjaci su znali da su napravili dobar prvi korak.
U tom trenutku sve je počelo polako da svetluca i bledi. Nemanja i Jovan su zatvorili oči.
Kada su ih otvorili, ponovo su bili u šumi sa mamom i tatom. Sunce je već bilo malo niže, ptice su cvrkutale, a prostirka je još uvek bila tu. Tata je slagao stvari, a mama je rekla:
„Hajde, momci, vreme je da se vratimo kući.“
Nemanja je pogledao oko sebe. Šuma je bila obična, ali mu je delovala nekako drugačije. Kao da je u njoj ostalo nešto važno.
„Baš je bilo lepo,“ rekao je tiho dok su se vraćali stazom nazad.
Narednog dana u igri jedan dečak je ponovo bio grub. Nemanja je duboko udahnuo i setio se vilenjaka i dinosaurusa.
„Hoćeš da se igraš sa nama?“ pitao je smireno. „Ali bez guranja. Treba malo strpljenja.“
Dečak je razmislio i klimnuo glavom.
Nije se sve odmah promenilo. Ponekad je još bilo vike i guranja. Ali Nemanja je znao da je važno da ne odustane. Razumeo je da su za promene potrebni strpljenje, trud i vreme. Ništa se ne dogodi odmah, ali svaki mali korak je važan.
Uveče, dok su ležali u krevetima, Jole je šapnuo:
„Misliš li da ćemo opet ići u onu šumu?“
Nemanja se nasmešio i rekao:
„Možda. Ali najvažnije je da smo naučili da budemo strpljivi. A to možemo svuda, ne samo u šumi.“
I tako su zaspali mirno, znajući da uz trud, razumevanje i vreme, mnoge stvari mogu da postanu bolje.
