Duboko u starom panju, skrivenom u parku pored škole, živeo je mali vilenjak po imenu Vrč. Vrč je bio pravi obožavalac šala i nestašluka.
Danima unapred prikupljao je sastojke za svoju šalu. Prvo se odšunjao do prodavnice u gradu i sa police uzeo veliku limenku biljnog praha za kijanje. Ovaj prah se često koristio kao prirodno sredstvo protiv štetočina po baštama.
Zatim je u svom skrovitom vilenjačkom panju otpočeo proces mešanja i oblikovanja „kreda“. U velikoj zdeli je pomešao prah za kijanje sa malo brašna, vode i kaučukovog lepka kako bi smesa dobila čvršću konzistenciju.
„Mora da bude dovoljno kompaktno da liči na kredu, ali da se lako drobi i raspršuje“, promrmljao je za sebe mešajući smešu.
Kad je postigao idealnu gustinu, Vrč je izlio smesu u tanke valjkaste kalupe. Onda ih je ostavio da se osuše nekoliko sati.
Sledećeg dana, pred samu šalu, Vrč je uzeo male četkice i premazao svaku „kredu“ tankim slojem bele boje kako bi u potpunosti nalikovale na prave krede za pisanje. Na kraju ih je uredno poređao u kartonske kutije, spreman da ih podmetne umesto pravih kreda koje su se koristile u učionicama.
„Hehehe, samo da vidim kako će učitelji i đaci reagovati kad ovo koriste na tabli!“ – cerio se vilenjak dok je pakosno trljao ruke.
Kada je pala noć, Vrč se ušunjao u školu kroz jedan otvoren prozor. U svakoj učionici je zamenio krede svojim kreativnim „kredama“. Pazio je da nijednu pravu ne ostavi jer bi u suprotnom efekat šale bio umanjen.
Na povratku u svoj panj, Vrč je bio presrećan što je konačno sve spremno za njegovu veliku šalu! Jedva je čekao da osvane i vidi prve plodove svog truda!
Rano ujutru, djaci i nastavnici su pristizali u školu nesvesni vilenjačke bezazlene podvale. Čim su nastavnici započeli svoja predavanja koristeći „krede“, svuda se po školi počelo oriti kijanje!
„Aaa… Aaa… Apćihaaa!“ – odnekud je zakijao stari učitelj. „Ali šta se o… ov… aaaahikiiii!“ – začu se kijanje iz druge učionice pa onda i iz treće.
„Apćihaaa!!“ – odjeknulo je iz hodnika kada su neki učenici samo prošli pored tabli.
Vrlo brzo, cela škola je odzvanjala od burnog kijanja! Djaci su se gušili od smeha na svo to komešanje, a mnogi nastavnici nisu uspevali da zadrže svoje inače strogo lice.
Nakon sat vremena neprestane frke, ekipa iz škole je izašla u park u potrazi za svežim vazduhom. Tamo ih je već čekao Vrč sav nasmejan.
„Ahahaha! Uspelo je! Aaaapćihaaa!“ – i sam mali vilenjak je na trenutak upao u jak napad kijanja da bi odmah nastavio: „Aprililili… Čestitam vam 1. april! Nadam se da ste uživali u mojoj maloj šali!“
Učenici su se i dalje smejali i s vremena na vreme kijali, a nastavnici su odmahivali glavom, praveći se ljuti, ali i oni su bili nasmejani.
„Vrčeeee! Ovog puta si preterao!“ – povikao je stari učitelj jedva izgovarajući reči od kijanja. „Ali priznajem, ovo je bila sjajna podvala!“
Od tog dana, škola više nikad nije doživela toliku kijavicu. Vrč je postao omiljena lokalna vilenjačka atrakcija koja je svake godine spremala nove šale za omiljeni praznik – 1. april!
