Bio je topao letnii dan kada su Lana i njen mlađi brat Miloš odlučili da istraže okolinu bakinog i dekinog sela. Baka im je rekla da ne smeju da idu daleko od kuće, ali deca su bila radoznala.
„Hajde da vidimo šta je iza onog brda,“ rekla je devetogodišnja Lana, pokazujući prema šumovitom brdu u daljini.
„Da li treba da pitamo baku?“ upitao je sedmogodišnji Miloš, ali je već krenuo za sestrom.
„Samo ćemo malo da prošetamo pa se vraćamo,“ uverila ga je Lana.
Počeli su da trče preko livade, prateći stazu koja je vodila prema šumi. Ali kako su ulazili u šumu, između prvih stabala, staza je počela da se razdvaja u više pravaca. Krenulii su levo, pa desno, pa ponovo levo… i ubrzo su shvatili da ne znaju više odakle su došli.
„Lana, da se nismo izgubili?“ upitao je Miloš, gledajući zabrinuto oko sebe dok je držao sestru za ruku.
„Ne brini se,“ odgovorila je Lana, pokušavajući da zvuči hrabrije nego što se osećala. „Sigurno ćemo naći put do kuće.“
Međutim, kako su ulazili dublje u šumu, nešto čudno se dešavalo. Lišće oko njih je počelo da svetluca zelenkastim sjajem, kao da je svaki list bio mala svetiljka. Čak su i cveće i trava imali taj tajanstveni sjaj.
„Vidi, Miloše!“ šapnula je Lana, pokazujući na žbun pored staze. „Izgleda kao da svetli!“
Miloš je prišao bliže i začudio se kada je čuo tihi šapat: „Dobrodošli, deco…“
„Da li si ti to nešto rekao?“ upitala je Lana Miloša.
„Nisam!“ odgovorio je Miloš, preplašeno.
Iznenada, na granu drveta iznad njih sletela je velika sova sa perjem bele boje i mudrim, zlatnim očima.
„Ne bojte se,“ rekla je sova spokojnim glasom. „Ja sam Sova Mudrica, živim u ovoj šumi. Vidim da ste se izgubili, ali možda vas je sudbina dovela baš ovde.“
Deca su se zbunjeno pogledala. Nikada ranije nisu čuli da životinja govori.
„Naša šuma je u velikoj opasnosti,“ nastavila je Sova Mudrica. „Pojavila se Senka Zaborava – ona polako briše sećanja svima nama koji ovde živimo. Već sam počela da zaboravljam kako se zovem… a ako ona uspe u svojoj nameri, svi ćemo zaboraviti ko smo, i naš svet će izgubiti sve boje.“
Lana je stisnula Miloševu ruku. „Šta možemo da uradimo, možemo li nekako da pomognemo?“
„Postoji način,“ rekla je sova, mahajući krilima. „Morate pronaći Stablo Istine i podsetiti Senku na ono što je zaboravila. Ona nije uvek bila zla – nekada je bila čuvar dobrote i lepih uspomena. Ali put do Stabla Istine nije lak.“
„Mi ćemo pokušati!“ reče Lana hrabro, a Miloš je klimnu glavom.
Sova Mudrica ih je povela kroz šumu. Ubrzo su stigli do kristalno bistrog potoka koji im je presekao put.
„Da biste me prešli,“ rekao je potok melodičnim glasom, „morate rešiti moju zagonetku: Šta postaje veće što više ga delite?“
Lana se zamislila. „Hmm… Kada nešto delimo, obično se smanjuje…“
„Osim…“ dodao je Miloš. „Osim ljubavi! Kada delimo ljubav, ona postaje veća!“
Potok se zatalasao na suncu. „Tačno! Možete proći.“
Preko potoka se pojavio mali kameni most. Kada su ga prešli, našli su se pred još jednom prepekom – velikim, drvenim mostom koji se jedva nazirao, kao da je bio napravljen od magle.
„Ovaj most se pojavljuje samo za one koji govore istinu,“ objasnila je Sova Mudrica.
„Plašim se,“ rekao je Miloš iskreno. „Ne znam da li smo dovoljno hrabri za ovo.“
Čim je izgovorio te reči, most je postao jasniji.
„I ja se plašim,“ dodala je Lana. „Ali želim da pomognem šumi.“
Most je sada bio potpuno čvrst. Prešli su ga zajedno.
Na drugoj strani našli su prelepu livadu sa jednim neobičnim cvetom u sredini. Cvet je bio sav uveo, bez ijedne boje.
„Ovaj cvet cveta samo kad se neko seti nečega zaista lepog,“ rekla je sova Mudrica.
Lana se zamislila, zatim se osmehnu. „Sećam se kad me je mama učila da vozim bicikl. Trčala je pored mene i držala me, a onda kad sam shvatila da me je pustila, nisam bila uplašena – bila sam ponosna!“
Cvet je počeo da dobija ružičastu boju.
„A ja se sećam kad me je tata učio da zviždim,“ dodao je Miloš. „Pokušavao sam ceo dan, a onda se iznenada čulo ‘fiuuu!’ Bio sam tako srećan!“
Cvet je sada cvetao punim sjajem, u svim bojama duge.
„Divno!“ rekla je Sova Mudrica. „Sada možemo ići do Stabla Istine.“
Prošli su kroz cveće koje je sada sijalo još jače, i stigli su do ogromnog hrasta čije su grane dopirala do neba. Pored stabla stajala je tamna senka – Senka Zaborava.
„Ko se usuđuje da me ometa?“ rekla je Senka Zaborava hladnim glasom. Gde god je prošla, trava je gubila boju i postajala siva.
„Mi smo ovde da ti pomognemo,“ rekla je Lana, iako joj je srce drhtalo od straha.
„Da mi pomognete? Ja ne trebam pomoć. Zaborav je blagodet – bez sećanja nema ni bola ni tugе.“
„Ali bez sećanja nema ni radosti,“ reče Miloš. „Sećanja nas čine onim što jesmo.“
Senka je zastala. „Sećanja… šta su to sećanja?“
Lana je shvatila da je Senka Zaborava zaboravila svoju pravu prirodu. „Seti se,“ rekla je nežno. „Sigurno je bio neki trenutak kad si bila srećna. Pokušaj da se setiš…“
„Ne!“ viknula je Senka Zaborava, a oko nje su se podigli sivi virovi. „Neću! Sećanja bole! Bolje je zaboraviti!“
Senka Zaborava je postajala sve veća i strašnija, pokušavajući da ih obavije sivom maglom zaborava. Ali Lana i Miloš nisu odustali.
„Evo, ja ću ti pomoći,“ rekla je Lana glasno, da nadjača huk vetra. „Sećam se kad sam sa bakom pravila kolače. Cela kuća je mirisala na cimet i ljubav.“
„Ne slušam te!“ urlala je Senka, ali magla oko nje je drhtala.
„I ja se sećam naše mačke Mice, kako je prela kad sam je mazio,“ dodao je Miloš, govoreći još glasnije.
Senka Zaborava se grčila kao da je u bolovima. „Prestanite! To… to boli!“
„Znam da boli,“ rekla je Lana sa suzama u očima. „Ali lepa sećanja čine bol podnošljivim. Veruj nam!“
Iznenada, kroz Senku Zaborava se probio jedan malen zlatni zrak svetlosti. Senka je zastenjala: „Ja… ja se sećam… malog deteta koje je plakalo… ja sam ga utešila… donela sam mu dugu nakon kiše…“
„Tako je!“ ohrabrio ju je Miloš. „Ti si bila dobra!“
Svetlosni zraci su postajali sve jasniji, a Senkino urlanje se menjalo u jecaj. „Sećam se… čuvala sam leptire u vrtu… pomagala cveću da raste i cveta… Zašto sam to zaboravila?“
Sa poslednjim rečima, Senka Zaborava se potpuno pretvorila u blještavu, zlatnu svetlost koja je obasjavala ceo kraj. „Hvala vam što ste me podsetili ko sam. Zaboravila sam da su uspomene blago koje treba čuvati, ne brisati.“
Šuma je odjednom eksplodirala bojama. Svaki list, svaki cvet, svaka travka je sijala u najlepšim nijansama. Pticе su počele da pevaju, a potok je žuborio veselo.
„Sada ću ponovo biti ono što sam nekada bila,“ rekla je Svetlost koja je nekada bila Senka. „Biću čuvar lepih uspomena i lepih trenutaka.“
Sova Mudrica je široko raširila krila. „Hvala vam, draga deco. Vratili ste nam našu šumu.“
Kada su se Lana i Miloš okrenuli, videli su poznatu stazu koja ih je vodila ka bakinoj i dekinoj kući. Pre nego što su krenuli, Sova Mudrica im je dala po jedan zelenkasto svetlucavi list.
„Ovo je list Stabla Istine,“ rekla je. „Kad god vam bude teško, dotaknite ga i setićete se najlepših trenutaka. Ali zapamtite – delite svoja sećanja sa drugima, jer tako postaju još jača.“
Kada su stigli kući, baka ih je čekala zabrinuto. „Dečice moja, gde ste bili?“
„Bili smo u šumi, naučili smo da su sećanja najdragocenija stvar koju imamo, bako,“ rekla je Lana. „Hoćeš li da nam ispričaš neku priču iz tvog detinjstva, neko tvoje lepo sećanje?“
Te večeri, dok su slušali bakine priče, deca su shvatila da svaki put kada podelimo sećanje sa nekim, ono postaje deo njihovog srca takođe.
Od tog dana, kad god bi bili tužni, Lana i Miloš bi se setili šume koja svetli i znali bi šta treba da urade – da se sete neke svoje lepe uspomene. Naučili su da je najveća magija upravo u našim srcima, u uspomenama koje čuvamo i ljubavi koju delimo.
