Na jednoj suncem okupanoj cvetnoj livadi, daleko od gradske vreve, živela je porodica bubamara. Tata Bubamarac i mama Bubamara imali su pet ćerkica bubamarica, a najmlađa među njima bila je Ana.
Ana je bila posebna bubamarica. Dok su sve njene sestre bile jarko crvene boje sa crnim tufnama, Ana je bila roze sa crnim tufnama. Od dana kada se izlegla iz jajeta, razlikovala se od svih ostalih bubamara na livadi.
Jednog jutra, Ana je sedela sama na laticama bele rade. Male kapljice rose sijale su oko nje, ali njeno lice bilo je tužno.
„Zašto si tako tužna, mila moja?“ upita mama Bubamara koja je primetila da se Ana odvojila od svojih sestara.
„Pogledaj me, mama,“ šapnu Ana. „Ja sam roze boje, a sve moje sestre su crvene. Svi me gledaju čudno kad letim po livadi.“
Mama Bubamara nežno spusti svoja krila oko Ane. „Dušo moja, znaš li zašto te toliko gledaju?“
Ana odmahnu glavom, a jedna suza skliznu niz njen roze obraz.
„Zato što si divna i jedinstvena!“ reče mama Bubamara. „Na celoj ovoj velikoj livadi, nema nijedne bubamare koja izgleda kao ti. Tvoja roze boja čini te posebnom.“
„Ali ja samo želim da budem kao i sve druge bubamare,“ uzdahnu Ana.
U tom trenutku, doleteo je i tata Bubamarac. Njegovo lice ozarilo se čim je ugledao svoju ćerkicu.
„Tu si ti, moj roze dragulju!“ uzviknuo je veselo. „Upravo sam razgovarao sa leptirom Šarenkom. Znaš li šta mi je rekao? Da si najlepša bubamara koju je ikada video!“
„Stvarno?“ Ana podiže glavu, a njene oči zasjaše.
„Naravno,“ klimnu tata Bubamarac. „Tvoja roze boja podseća ga na najlepše cvetove ruža u proleće. A znaš li da su ruže najotmenije cveće na livadi?“
Ana se blago nasmešila. Nikada nije razmišljala o boji svoje kože na taj način.
„Vidiš, dušo,“ nastavi mama Bubamara, „biti drugačiji je divno. To je dar. Tvoja roze boja čini te posebnom i neponovljivom.“
„Ali neki drugi insekti mi se smeju,“ prošapta Ana.
„Neki se smeju samo zato što ne razumeju koliko je divno biti jedinstven,“ objasni tata Bubamarac. „Oni koji te stvarno poznaju, vole te baš takvu kakva jesi.“
Kako su dani prolazili, Ana je polako počela da prihvata svoju različitost. Kada bi letela po livadi, više nije pokušavala da se sakrije. Počela je da primećuje kako je mnogi insekti zapravo gledaju sa divljenjem.
Jednog dana, dok je Ana pomagala mami da prikupi latice za večeru, primetila je malu gusenicu koja je plakala pored lista deteline.
„Zašto plačeš?“ upita Ana nežno.
„Svi mi se smeju jer sam zelena, a ne braon kao druge gusenice,“ odgovori mala gusenica jecajući.
Ana se široko osmehnu. „Zelena boja je predivna! Zelena je boja listova, trave i svežine. Treba da budeš ponosna što si drugačija.“
Gusenica podiže pogled, iznenađena. „Ali ti si roze bubamara. Zar ti nije teško biti drugačija?“
„Nekada jeste,“ priznala je Ana. „Ali moji mama i tata su mi pomogli da shvatim da je moja različitost ono što me čini posebnom. I znaš šta? Oni su u pravu!“
Od tog dana, Ana i zelena gusenica postale su najbolje drugarice. Zajedno su istraživale livadu, pokazujući svima koliko je lepo biti drugačiji.
Nekoliko dana kasnije, porodica bubamara pripremala je veliko iznenađenje. Bio je Anin rođendan! Sakupili su se na najvećem cvetu maslačka na livadi. Tu su bili svi – Anine sestre, drugari insekti, čak i stari mudri pauk koji je retko napuštao svoju mrežu.
„Srećan rođendan, Ana!“ svi su povikali u jedan glas.
Ana je bila presrećna. Nikada ranije nije videla toliko mnogo insekata okupljenih samo zbog nje.
„Imam nešto za tebe,“ reče mama Bubamara i pruži Ani mali poklon umotan u laticu ruže – baš roze ruže.
Ana pažljivo otvori poklon i unutra ugleda prekrasnu krunu od rose i polena, koja je svetlucala na suncu.
„Ovo je kruna za našu posebnu princezu,“ reče tata Bubamarac ponosno. „Jer ti, Ana, nisi samo roze bubamarica. Ti si naše blago koje nas uči koliko je važno voleti sebe baš onakvog kakav jesi.“
Ana stavi krunu na glavu, a njeno srce bilo je ispunjeno radošću i zahvalnošću. Osvrnula se oko sebe i videla ljubav u očima svoje porodice. Shvatila je da joj njihova ljubav i podrška daju krila da leti više i dalje nego što je ikada zamišljala.
„Hvala vam,“ šapnula je Ana svojim roditeljima. „Hvala vam što ste me naučili da je biti drugačiji zapravo najlepši dar.“
I dok je sunce polako zalazilo iza visokih stabala, na cvetnoj livadi odjekivao je smeh srećne porodice bubamara. A među njima, najsjajnija od svih, bila je Ana – roze bubamarica koja je konačno shvatila da ju je upravo njena različitost činila tako posebnom.
Jer na kraju dana, nije važno koje smo boje, oblika ili veličine. Ono što je važno jeste ljubav koju delimo i podrška koju pružamo jedni drugima. A Ana je imala najdivniju porodicu koja ju je volela baš takvu kakva jeste – savršeno nesavršena, jedinstvena i neponovljive lepote roze bubamarica.
