Danas je veliki dan, Dušanu je danas drugi rođendan! Mali Dušan je tog jutra u velikom gradu Atini ustao pun radosti. Bio je to njegov drugi rođendan!
„Baba!“, rekao je odmah čim je ovorio oči, očekujući da čuje babe Danijele glas na telefonu, kao i svakog drugog dana.
Mama Nevena se samo tajanstveno nasmešila. Danas je bio poseban dan – baba Danijela putuje iz daleka da iznenadi svog unuka.
„Hoćeš da pozovemo babu?“, upita Nevena.
Dušan je odmah klimnuo glavom. „Da, baba!“, uzviknuo je radosno.
Nije znao da će upravo baba ubrzo stići, da će ga zagrliti, poljubiti i doneti poklone za koje još ne sluti da postoje.
Dok je nestrpljivo čekao telefonski poziv, mali Dušan nije mogao da nasluti veliko iznenađenje koje ga je tog dana čekalo.
Baba Danijela je već bila na putu, puna ljubavi i želje da vidi svog najmilijeg unuka.
Svaki dan je mali Dušan molio mamu Nevenu da ga podigne do prozora. „Gore, gore!“, pokazivao bi on prstićem prema nebu.
„Avion?“, pitala bi Nevena.
„Da avion!“, potvrđivao bi Dušan radosno.
Još od malena naučio je da avioni znače dolazak njegove drage babe Danijele. Iako živi daleko, u drugoj zemlji, avion bi je uvek doneo do njega.
Mama Nevena bi ga podizala visoko, držeći čvrsto, a Dušan bi široko otvarao oči, tražeći beli trag na plavom nebu. Ponekad bi pokazivao na svaki oblak, verujući da je možda baš iza tog oblaka avion kojim će doći njegova baba.
„Baba dolazi avionom“, govorio bi on, iako još uvek nije mogao da zna da će baba baš toga dana doći i iznenaditi ga na njegov rođendan. Njegova mašta i ljubav prema avionima bili su veći od dve godine koje je toga dana napunio.
Odjednom, zvono na vratima je zazvonilo jasnim, oštrim zvukom. Dušan je odmah poskočio, njegove male noge su potrčale prema vratima.
„Pogledaj ko je došao!“, rekla je mama Nevena, blago se osmehujući.
Vrata su se otvorila i pred njima se pojavila baba Danijela. U njenim rukama bio je ogroman poklon umotan u plavo-beli papir sa velikom plavom mašnom na vrhu.
„Baba!“, uzviknuo je Dušan i odmah joj se bacio u naručje, gotovo vrisnuvši od uzbuđenja.
Danijela ga je snažno zagrlila, poljubila u nosić, mirisala njegovu kosicu. „Srećan rođendan, moje sunce!“, šapnula je.
Nevena i Danijela pogledale su jedna drugu i istovremeno počele da pevaju:
„Danas nam je divan dan, divan dan, našem Dušanu rođendan, rođendan, živeo, živeo i srećan nam bio…!“
Dušan je poskakivao, sav sjaj ovog sveta bio je u njegovim očima. Baba je bila tu, donela mu je najveći poklon, pevaju mu rođendansku pesmu – sve najlepše što je mogao da zamisli.
„Poklon!“, rekao je uzbuđeno, pokazujući na paket u babinim rukama.
Danijela se samo nežno nasmešila. Svaki kilometer putovanja vredeo je ovog trenutka, ovog osmeha, ove ljubavi.
Njegovi mali prstići nisu bili dovoljno spretni da skinu papir sa poklona, pa mu je mama Nevena pomogla. Zajedno su počeli da otvaraju poklon – papir je leteo na sve strane.
Kada su otvorili kutiju, Dušan je zastao u čudu. Unutra je bio veliki, mekani plišani majmun – upravo onakav kakve je on obožavao!
„Mamun!“, uzviknuo je Dušan radosno, njegovim slatkim pomalo nejasnim glasićem. Njegove oči su bile pune sreće, a osmeh širok kao nebo.
Odmah je zgrabio plišanog majmuna i čvrsto ga zagrlio. Baba Danijela je znala šta voli njen unuk – majmune, ili “mamune” kako ih je Dušan zvao.
„Hvala, baba!“, rekao je Dušan, iako reč „hvala“ još uvek nije savršeno izgovarao.
Danijela je gledala u unuka i osmehivala se. Jedan mali poklon, a toliko ljubavi.
Plišani majmun je odmah postao Dušanov najbolji prijatelj – biće uz njega celog dana, čak i na rođendanskoj proslavi.
Ceo dan Dušan je nosio plišanog majmuna svuda. Igrali su se, majmun je bio uz njega tokom rođendanske torte, tokom igre, tokom čitavog slavlja.
Polako, veliko uzbuđenje počelo je da ga zamara. Njegove oči su se polako sklapale, pokreti su postajali sporiji. Bilo je vreme za popodnevni odmor. Nežno je položio majmuna na svoj krevet, čvrsto ga zagrlivši.
Utonu je u san. U snu, Dušan se našao usred guste džungle. Bio je sam, mali i izgubljen. Ali onda – njegov plišani majmun oživeo je! Porastao je, postao veliki i zaštitnički.
„Ne brini“, rekao je majmun ljudskim glasom, „Ja sam ovde da te čuvam.“
Zajedno su istraživali džunglu, prelazili preko mostova od lijana, gledali egzotične ptice. Bili su nerazdvojni prijatelji.
Kada se probudio, Dušan je najpre zagrlio svog majmuna. Zatim je otrčao kod babe Danijele.
„Hvala, baba“, rekao je, „Ovo je najbolji poklon na svetu!“
Baba ga je nežno poljubila u kosicu. „Ti si moj ceo svet“, šapnula je. „Tvoja baba je uvek tu, čak i kada smo daleko jedno od drugog.“
Dok je veče polako padalo nad Atinom, Dušan je čvrsto stiskao svog plišanog majmuna, a baba Danijela ga je nežno držala u naručju. Mama Nevena je posmatrala ovu divnu sliku – tri generacije povezane najjačom mogućom vezom.
„Znaš, moj anđele“, šapnula je baba Danijela, „Ljubav ne poznaje daljinu. Ona je poput nevidljivog mosta koji nas uvek spaja.“
Dušan je pogledao svoju babu širokim očima punim poverenja i ljubavi. Iako je imao tek dve godine, on je razumeo da između njega i babe postoji nešto posebno i snažno.
Kilometri koji ih razdvajaju bili su samo brojevi na karti. Ljubav je bila stvarnost – topla, živa, nepromenljiva. Svaki poziv, svaki poklon bili su mali delići srca koje baba šalje svom unuku.
Danijela je znala da roditelji i babe i dede razumeju jednu jedinu istinu: ljubav prema unucima je najčistija, najveća i najjača ljubav na svetu. Ona ne zna za umor, ne poznaje granice, ne oseća razdaljinu.
„Uvek ću biti uz tebe“, rekla je tiho, „Čak i kada nismo zajedno.“
I u tom trenutku, zagrljeni, oni su bili više od same fizičke blizine. Bili su jedno srce, jedna duša, povezani ljubavlju koja je bila jača od svega.
Dušanov lak dah uspavane sreće i babin topli osmeh govorili su više nego hiljadu reči – bila je to priča o ljubavi koja ne zna za granice.
