Jednog lepog prolećnog jutra, na livadi punoj maslačaka, živeo je mali puž po imenu Slavko.
Slavko je imao lepu kućicu na leđima. Bila je okrugla i sjajna kada bi je obasjalo sunce.
Ali Slavko nije bio sasvim srećan.
Svako jutro gledao je isto.
Zec Zoran projuri pored njega — vup! — i već je nestao iza brda.
Veverica Vesna skače s grane na granu — hop! hop! hop! — i za tren je daleko.
Pas Boban dotrči do reke i vrati se nazad dok Slavko napravi samo nekoliko koraka.
Slavko uzdahne i kaže:
„Eh, kad bih samo mogao da trčim kao oni…“
Jednog dana Slavko reče sam sebi:
„Danas ću pokušati!“
Polako je skinuo svoju kućicu i ostavio je pored jednog kamena.
I krenuo.
Jedan korak.
Pa drugi.
Pa treći.
„Vidi! Stvarno sam malo brži!“ obradovao se Slavko.
Ali ubrzo je sunce postalo jako.
Slavku je bilo sve toplije.
I toplije.
Nije imao gde da se sakrije. Njegova kućica je ostala daleko.
Jedva je stigao do senke jednog velikog lista.
„Ma dobro,“ rekao je sebi, „danas je samo mnogo vruće.“
Uveče su se pojavili tamni oblaci.
Počela je kiša.
Kap. Kap. Kap.
Slavko je bio mokar i bilo mu je hladano.
Zec je otrčao u svoju jazbinu.
Veverica je uskočila u duplju drveta.
Pas Boban je otrčao kući kod svog gazde.
A Slavko je ostao na livadi.
Tiho je rekao:
„Nedostaje mi moja kućica.“
Sledećeg jutra Slavko je polako otišao do kamena gde je ostavio kućicu.
Pažljivo ju je ponovo stavio na leđa.
Odmah je osetio nešto lepo.
Toplinu.
Sigurnost.
Kao da ga neko grli.
Sa grane se začuo glas.
„Hej, Slavko! Gde si bio juče?“ doviknula je veverica Vesna.
„Pokušavao sam da budem brz kao vi,“ odgovorio je Slavko.
Vesna se nasmejala i sišla pored njega.
„Ali znaš li da mi zavidimo tebi?“
„Meni?“ začudio se Slavko.
„Naravno! Ti uvek nosiš svoj dom sa sobom!
Kad pada kiša — ti si suv.
Kad je sunce jako — ti se sakriješ.
Kad si umoran — možeš odmah da se odmoriš!“
Slavko je malo razmislio.
A onda se nasmešio.
„Imam ideju!“ rekao je. „Hajde da napravimo trku. Ali po mojim pravilima!“
„Kakva pravila?“ pitao je zec Zoran.
Slavko reče:
„Trka traje ceo dan.
Na putu treba da pogledate jedan oblak, pomirišete tri cveta i pozdravite jednu bubu.
Ko to ne uradi — mora da se vrati!“
Životinje su se nasmejale i pristale.
Zec Zoran je potrčao kao vetar!
Ali je projurio pored oblaka i zaboravio da pogleda cvet. Morao je da se vrati.
Veverica Vesna je skakala brzo — hop! hop! — ali je preskočila cveće. I ona se vratila.
Pas Boban je trčao i njušio… ali je zaboravio da pozdravi bubu.
I on se vratio.
A Slavko?
Slavko je išao polako.
Pogledao je oblak — bio je beo i mekan kao vata.
Pomirisao je tri cveta — žuti, ljubičasti i roze.
I pozdravio malu bubu Micu.
„Kako lepu kućicu imaš!“ rekla je buba.
Kada je Slavko stigao do velike hrastove šume, ostale životinje su još pokušavale da završe trku.
„Slavko je pobedio!“ vikala je veverica Vesna.
„Kako si uspeo?“ pitao je zec Zoran.
Slavko se nasmešio i rekao:
„Nisam žurio. Zato sam sve stigao da vidim.“
Te večeri životinje su zajedno gledale zalazak sunca.
Zec je pitao:
„Slavko, možeš li i mene da naučiš da tako polako gledam svet?“
„Naravno,“ rekao je Slavko. „Samo moraš malo da usporiš.“
Od tog dana životinje su često šetale sa Slavkom.
Polako.
I svaki put su primetile nešto novo — kap rose na paukovoj mreži, miris zemlje posle kiše ili pesmu ptice u žbunju.
A Slavko je hodao sa svojom kućicom na leđima i bio je najsrećniji puž na livadi.
Avantura se ovde ne završava!
Oživite junake današnje priče bojicama. Odštampajte ovu besplatnu stranicu i neka zabava potraje.
