Jednog sunčanog jesenjeg popodneva, mama Sanja je povela svoju ćerku Natašu u gradski park. Sedmogodišnja devojčica smeđe kose sa šiškama jedva je čekala da se nađe sa svojom sestrom Viktorijom, koja je sa svojom mamom takođe krenula u park.
„Požuri, mama! Viktorija nas već čeka kod velike fontane!“ skakutala je Nataša nestrpljivo, vukući mamu za ruku. Lišće je šuštalo pod njihovim nogama dok su žurile stazama između visokog drveća.
Kod fontane su ugledale Viktoriju kako maše i njenu mamu kako sedi na obližnjoj klupi. Sestre su potrčale jedna drugoj u zagrljaj, srećne što će provesti popodne zajedno.
„Mama, mama, pogledaj koliko je lišća opalo!“ uzviknula je Nataša, pokazujući sestri gomilicu žutog i braon lišća kraj klupe. Viktorija je odmah počela da skuplja najlepše listove, a Nataša joj se pridružila u toj igri.
U parku su sreli deda Marina, komšiju koji je ranije živeo u njihovoj zgradi. Čim ga je ugledala, Sanja mu je namignula – znala je da u njegovoj velikoj torbi ima iznenađenje za decu. „Devojčice, hajde da malo protegnemo noge i prošetamo do onog velikog hrasta tamo,“ rekla je Sanja pokazujući na udaljeno drvo.
Dok su se devojčice zabavljale jureći jedna drugu oko drveta, deda Marin je brzo i spretno počeo da sakriva bombone i čokoladice po parku. Stavljao ih je iza klupa, među opalo lišće, kraj žbunova – na razna mesta gde bi ih deca mogla pronaći.
Kada su se vratili do deda Marina, on ih je dočekao sa uzbuđenim izrazom lica. „Zdravo, devojčice! Da li ste čule šta se malopre desilo u parku?“
Nataša i Viktorija su radoznalo odmahnule glavama.
„Jedan šašavi klovn je prolazio ovuda sa velikim šarenim džakom punim slatkiša,“ započeo je deda Marin tajanstveno. „I znate šta mu se dogodilo? Džak mu se pocepao, pa su se svi slatkiši prosuli po parku!“
Devojčicama su zasijale oči od uzbuđenja. Deda Marin se sagnuo i razgrnuo malo lišća kraj staze. „Gle, evo jedne čokoladice! Sigurno je ispala iz klovnovog džaka.“
„Jao, stvarno!“ uzviknula je Nataša, uzimajući čokoladicu u ruke. „Viktorija, hajde da potražimo još slatkiša!“
Devojčice su počele da trče okolo, zavirujući iza svakog žbuna i ispod svakog drveta. Njihovi radosni uzvici privukli su pažnju druge dece koja su se igrala u parku. Ubrzo se stvorila čitava mala družina tragača za slatkišima.
„Ovde, ovde!“ vikala je Nataša, skačući od uzbuđenja kad je pronašla čokoladicu sakrivenu između dva kamena. Njene šiške su poskakivale u ritmu njenih pokreta, a obrazi su joj se zarumeneli od trčanja i sreće.
„I ja sam našla jednu!“ dovikivala je Viktorija, pažljivo razgrćući opalo lišće ispod stare klupe. „Ova je sa lešnicima, moja omiljena!“
Mališani su jurili po parku kao male razdragane veverice. Neki su se popeli na klupe da bolje osmotre okolinu, drugi su četvoronoške pretraživali svaki pedalj travnjaka. Čuli su se kikot i cika sa svih strana. Jedno dete bi uzviknulo „Pronašao sam!“, a ostali bi potrčali da vide šta je otkriveno, pa bi se onda raštrkali u potrazi za novim skrivenim blagom.
„Gledajte, iza žbuna ima još!“ doviknuo je jedan dečak. „Jao, ovde su tri bombone odjednom!“ oduševljeno je objavila jedna devojčica u roze džemperu. „Možda je klovn prošao i ovuda!“ vikala je Nataša, pokazujući na stazu koja vodi dublje u park.
Roditelji koji su sedeli na klupama nisu mogli da sakriju osmehe gledajući kako se njihova deca pretvaraju u male detektive. Svaki pronađeni slatkiš bio je dočekan kao malo blago, praćen ushićenim povicima i srećnim skakutanjem.
„Hoćemo da podelimo sve što smo našli!“ predložila je Viktorija, a ostala deca su se složila. Napravili su mali krug na travnjaku i počeli da razvrstavaju svoje slatko blago – bombone na jednu stranu, čokoladice na drugu. Svako dete je dobilo po nekoliko različitih poslastica, a njihovi ozareni osmesi govorili su više od reči.
Te večeri, dok su se vraćale kući, Nataša i Viktorija su pričale o tome kako je ovo bila najbolja šetnja u parku ikada. Prepričavale su jedna drugoj svaki trenutak potrage, svaki pronađeni slatkiš, i zamišljale kako je taj neobični klovn izgledao.
„Sigurno je imao crveni nos!“ rekla je Viktorija uzbuđeno.
„I šarene pantalone sa velikim džepovima!“ dodala je Nataša, širom otvorenih očiju.
Mama Sanja ih je slušala sa osmehom, srećna što vidi kako mašta njenih devojčica leti poput šarenog zmaja na vetru. Znala je koliko je važno da deca sanjare i maštaju, da grade svoje čarobne svetove u kojima sve može da se desi – pa čak i to da klovnu ispadnu slatkiši baš u njihovom parku.
„Znate li šta je najlepše u današnjoj avanturi?“ upita ih mama Sanja.
„Što smo našle toliko slatkiša?“ pogađala je Viktorija.
„Što smo se igrale sa drugom decom?“ dodala je Nataša.
„I to,“ nasmejala se Sanja, „ali najlepše je što ste pustile maštu da vas vodi. Uz malo mašte, običan dan u parku postao je posebna avantura. A kada maštamo, sve postaje moguće i lepše.“
Devojčice su klimnule glavama, još uvek pod utiskom uzbudljivog dana. A možda, samo možda, negde u njihovim srcima znale su da je deda Marin bio taj posebni klovn koji im je priredio tako divno iznenađenje. Ali to nije bilo važno – važno je bilo što su verovale u magiju tog trenutka, što su dozvolile svojoj mašti da ih povede u avanturu koja je običnu šetnju pretvorila u nezaboravan dan.
Te noći, pre spavanja, Nataša i Viktorija su već planirale svoju sledeću posetu parku. Ko zna, možda će opet sresti nekog čarobnog klovna, ili vilu, ili možda… Pa, sa malo mašte, sve je moguće!
