Duboko ispod trave i korenja, u mekoj i toploj zemlji, živelo je malo seme koje se zvalo Nikica.
Svakog jutra zemlja je šaputala:
„Nikice, vreme je da porasteš i izađeš na svetlost!”
Ali Nikica bi se još više ušuškao i tiho govorio:
„Možda sutra. Ovde mi je lepo i sigurno. A gore… ko zna šta me čeka?”
Nikica je mnogo razmišljao. Pitao se da li je napolju hladno, da li pada jaka kiša i da li će uspeti da probije zemlju.
Dani su prolazili, a druga semena su već krenula da rastu. Samo je Nikica još čekao.
Jednog dana kroz zemlju je prošla vesela glista Mara. Zaustavila se pored Nikice i rekla:
„Hej, mali! Zašto još nisi krenuo gore?”
„Plašim se”, priznao je Nikica. „Šta ako tamo nije lepo?”
Mara se nasmejala.
„I ja sam se nekada plašila. Ali kada pokušamo nešto novo, otkrijemo koliko možemo da budemo hrabri.”
Nikica je pažljivo slušao.
„Ali ti si glista”, rekao je. „Ja sam samo seme.”
„Baš zato!” odgovorila je Mara. „U svakom semenu krije se nešto posebno — cvet, biljka i novi život.”
Mara je nastavila svojim putem, a Nikica je dugo razmišljao o njenim rečima.
Kraj njega ležao je mali sivi kamenčić Stevo.
„Stevo, da li se i ti nekada plašiš?” upitao je Nikica.
„Naravno”, rekao je kamenčić. „Ali ti možeš da rasteš i menjaš se. To je nešto divno.”
Nikica je tada osetio malu toplinu u sebi. Možda je to bila hrabrost.
Te noći pala je kiša. Jedna sjajna kapljica, Rona, spustila se pravo pored Nikice.
„Donela sam ti vodu i pozdrav od sunca”, rekla je veselo.
„Od sunca?” začudio se Nikica.
„Da”, nasmejala se Rona. „Sunce kaže da te čeka.”
Nikica je osetio kako mu voda daje snagu. Nešto u njemu počelo je da raste.
Tiho je prošaputao:
„Mislim da sam spreman.”
Sledećeg jutra skupio je svu svoju hrabrost i počeo polako da gura zemlju iznad sebe.
Nije bilo lako. Zemlja je bila teška, ali Nikica nije odustajao.
I onda, jednog toplog jutra — probio se napolje!
Prvi put je ugledao plavo nebo, zelenu travu i toplo sunce.
„Jao, kako je ovde lepo!” uzviknuo je srećno.
Sunce ga je nežno grejalo i reklo:
„Dobro došao, Nikice!”
Mali klijanac se ljuljuškao na vetru i srećno gledao oko sebe. Na listu pored njega stajala je bubamara, ptice su pevale, a jedna kapljica kiše skliznula mu je niz list. Bila je to Rona.
Vreme je prolazilo i Nikica je izrastao u lepo žuto cveće.
A svakog proleća, kada bi nova semena u zemlji počela da se plaše, Nikica bi im šaputao:
„I ja sam se nekada plašio. Ali kada napraviš mali hrabar korak, otkriješ koliko je svet lep.”
Ponekad se svi nečega bojimo. Ali hrabrost znači da pokušamo, čak i kada nas je malo strah.
