Na dnu mirnog, plavog mora, između kamenčića i šarenih korala, živela je mala morska zvezda po imenu Stela.
Stela je bila ružičasta i imala je male zlatne tačkice. Imala je pet krakova i volela je da se lagano kreće po pesku. Volela je da gleda školjke, da posmatra ribice i da sluša tiho more.
Ali Stela je imala jednu veliku želju.
Svake večeri, kada bi more postalo tamno i mirno, Stela bi gledala nagore, ka površini vode. Tamo je videla sitne svetlucave tačkice.
„Šta je to?“ pitala je Stela staru hobotnicu Olgu.
„To su zvezde. One su na nebu, visoko iznad mora,“ rekla je Olga.
„Zvezde…“ ponovila je Stela tiho. „Kako bih volela da ih vidim izbliza.“
„Ti si mala morska zvezda. Tvoje mesto je ovde, na dnu mora,“ rekla je Olga.
Stela je klimnula glavom, ali nije zaboravila svoju želju.
Jednog dana, Stela je pitala ribicu Zlatka:
„Zlatko, da li si video zvezde?“
„Jesam! Ali samo na kratko. Na površini mora,“ rekao je Zlatko.
„A kako izgledaju?“ pitala je Stela.
„Svetlucaju i trepere, ali brzo nestanu kad se vratiš dole,“ rekao je Zlatko.
Stela je bila još radoznalija.
Sledećeg dana, Stela je srela delfina Marka.
„Marko, da li mi možeš pomoći da vidim zvezde?“ pitala je Stela.
„Zvezde su gore na nebu. Noću ih vidiš,“ rekao je Marko.
„Ja neću spavati večeras,“ rekla je Stela odlučno.
„Dobro. Pomoći ću ti. Držaću te i idemo zajedno gore,“ rekao je Marko.
Stela je bila jako srećna.
Te noći, Stela i Marko su krenuli nagore.
More je bilo tamno, pa svetlije, pa sve svetlije.
I onda — stigli su do površine.
Stela je izronila.
I iznad nje je bilo nebo.
Bilo je tamno, ali puno svetlucavih zvezda.
„Oh… koliko ih ima!“ rekla je Stela tiho.
„Lepo je, zar ne?“ rekao je Marko.
„Jeste, prelepo je,“ rekla je Stela.
Stela je pogledala dole u vodu.
U vodi je videla svetlucanje zvezda.
A onda je videla i svoj odraz.
Videla je sebe — ružičastu, sa zlatnim tačkicama, sa pet krakova.
„Marko… ja ličim na zvezdu!“ rekla je Stela iznenađeno.
„Naravno. Ti si morska zvezda,“ rekao je Marko.
Stela je ćutala i gledala i nebo i sebe u vodi.
Bila je srećna i mirna.
Kada se vratila na dno mora, Stela je dugo sedela na svom kamenu.
„Gde si bila?“ pitala je Olga.
„Videla sam zvezde,“ rekla je Stela tiho.
Olga se samo blago nasmešila i nastavila dalje.
Od tada, Stela je bila srećnija.
„Stela, ko si ti?“ pitala bi je ribica.
„Ja sam morska zvezda,“ rekla bi Stela.
„I to je lepo,“ dodala bi ona.
Jer ponekad ne moramo da idemo daleko da bismo pronašli nešto posebno.
Ponekad je to nešto — već u nama.
