Mila – đak prvak

Pre nekoliko dana, Mila je stajala pred ogledalom sa novim rancem na leđima. Bio je svetloplav sa šarenim leptirićima – baš onakav kakav je želela. Ali umesto da se raduje, u stomaku su joj se motali leptirići, i to ne oni sa ranca.

– Mama, šta ako se izgubim u školi? – pitala je tiho, čvršće stežući kaiševe ranca.

Mama je sela pored nje i nežno je zagrlila.

– Znaš šta, Mila? I ja sam se isto tako osećala kada sam pošla u prvi razred. Bila sam uplašena i mislila sam da ću se izgubiti. Ali tada me je tvoja baka zagrlila i rekla: „Ne brini, svi smo jednom bili na tvom mestu. U školi ćeš učiti korak po korak, a kod kuće ću uvek biti tu da ti pomognem.“

– I šta se desilo? – upitala je Mila radoznalo.

– Pa, znaš šta? Baka je imala pravo. Prvi dan sam plakala, ali već drugi dan sam našla prijateljicu Milenu. A treći dan sam podigla ruku i odgovorila na pitanje o svojoj omiljenoj igrački!

Mama se nasmešila i dodala:

– Te reči sam zapamtila zauvek. I zato želim da i ti znaš da nisi sama – imaš mene, tatu i baku da ti uvek budemo oslonac.

Mili je tada bilo malo lakše. Pomislila je: Ako je mama uspela, i ja ću moći.

– Mama, hoćeš li mi obećati da ćeš doći po mene tačno kad se škola završi? – pitala je Mila.

– Naravno, draga moja. Biću tu pet minuta ranije, čekam te kod glavne kapije, ne brini  – odgovorila je mama i poljubila je u čelo.

Prvi dan škole došao je brže nego što je očekivala. Mama je ustala ranije i spremila Milin omiljeni doručak – palačinke sa džemom od jagoda.

– Mmm, baš su slatke! – rekla je Mila, olizavši usne.

Tata, dok je vezivao kravatu, prišao je i poljubio Milu u kosu:

– Naša devojčica danas kreće u svoju prvu veliku avanturu! Ponosni smo na tebe.

– Tata, a šta ako niko neće da se igra sa mnom? – pitala je Mila zabrinuto.

– Znaš šta? – rekao je tata klečeći pored nje. – Ti si tako pametna i draga devojčica. Siguran sam da će svi hteti da budu tvoji prijatelji. A ako se desi da neki dan budeš tužna, priseti se koliko te volimo i koliko verujemo u tebe.

U školi ih je dočekala učiteljica Ana sa velikim osmehom.

– Dobrodošli u naš čarobni svet učenja! – rekla je vedro. – Ko od vas voli priče?

Sve ruke su se podigle, uključujući i Milinu.

– Divno! – nasmejala se učiteljica Ana. – Jer ćemo svakog dana ovde pisati našu zajedničku priču – priču o tome kako rastemo, učimo i postajemo sve pametniji. Hajde da se prvo upoznamo! Kako se zoveš ti? – pitala je dečaka u prvom redu.

– Ja sam Stefan! Imam sedam godina i volim dinosauruse! – rekao je dečak ponosno.

– Predivno, Stefane! A ti, devojčice sa lepim rancem? – okrenula se prema Mili.

– Ja… ja sam Mila. Imam šest godina i volim priče o zmajevima – rekla je Mila stidljivo.

– Zmajevi! Kako uzbudljivo! A znaš li, Mila, da su zmajevi u pričama često simbol hrabrosti?

Tokom dana Mila je otkrila da škola uopšte nije strašna. Kada se izgubila tražeći toalet, jedan stariji učenik, Petar, primetio je njenu zbunjenost.

– Hej, mala, tražiš toalet? – pitao je ljubazno.

– Da… – kimala je Mila.

– Nema problema! Evo, samo pratiš ovaj hodnik do kraja, pa levo. A kad izađeš, samo se okreni desno i videćeš svoju učionicu. Broj tri, zar ne?

– Da! Hvala ti puno! – rekla je Mila sa osmehom.

– Nema na čemu. I sledeći put se ne ustručavaj da pitaš bilo koga – svi smo tu da pomognemo – rekao je Petar i otišao.

Kada se Mila vratila u učionicu i nije znala da napiše svoje ime, učiteljica joj je prišla i rekla:

– Ništa strašno, Mila, naučićemo zajedno! Vidi, ovo je slovo M kao mama. Možeš da ga nacrtaš kao dva brdašca koja se drže za ruke.

– Aha! Kao mama i ja! – rekla je Mila oduševljeno.

Najlepše iznenađenje bilo je upoznavanje Marka, dečaka koji je sedeo pored nje.

– Hej, čuo sam da voliš zmajeve – rekao je Marko. – I ja ih volim! Koji ti je omiljeni zmaj?

– Onaj plavi iz „Nikad završene priče“! – odgovorila je Mila uzbuđeno.

– O, i meni je super! A znaš li da postoje i dobri zmajevi koji čuvaju blago?

– Stvarno? Možeš li da mi ispričaš? – pitala je Mila.

Na velikom odmoru njih dvoje su se ljuljali i Marko joj je pričao o zmajevima čuvarima, a Mila je dodavala svoje ideje. Smejala se i pomislila: Pa ovo je baš zabavno!

Kada je mama došla po nju u školu, Mila je potrčala ka njoj sa osmehom od uva do uva.

– Kako je bilo, ljubavi? – upitala je mama grleći je.

– Mama, škola je kao… kao ogromna biblioteka puna avantura! Danas sam napisala prvo slovo svog imena – M kao mama i ja! Upoznala sam Marka koji voli zmajeve, Petra koji je stariji i baš je fin, a učiteljica Ana kaže da ćemo sutra otkriti kako zmajevi u pričama predstavljaju naše strahove koje možemo da pobedimo!

– Zvuči fantastično! A jesi li bila uplašena? – pitala je mama.

– Malo na početku, ali onda sam se setila kako si ti rekla da je i tebi bilo tako, pa mi je bilo lakše. I svi su bili tako ljubazni!

Te večeri, dok joj je mama čitala bajku za laku noć, Mila se uvila pod ćebe i tiho rekla:

– Znaš šta, mama? Mislim da će mi škola biti najlepša avantura.

– Zašto misliš tako, ljubavi? – pitala je mama.

– Zato što ću svakog dana učiti nešto novo. Imaću nova pitanja, a učiteljica kaže da su pitanja kao ključevi – otvaraju vrata ka novim saznanjima! A ti, tata i baka uvek ste tu da me podržite i podsetite da mogu sve.

– Tako je, draga moja. Mi verujemo u tebe i tu smo uvek kada ti zatrebamo – rekla je mama i poljubila je u čelo.

– Mama, a možeš li sutra opet da mi napraviš palačinke? Da imam energiju za nova učenja? – pitala je Mila sanjivo.

– Naravno, moja mala avanturistkinjo – nasmejala se mama.

I tako je Mila shvatila da škola nije mesto gde moraš sve unapred da znaš, već mesto gde zajedno otkrivaš odgovore – uz učiteljicu, drugare u školi i uz porodicu koja te uvek podržava.