Mihajlo je živahni šestogodišnjak sa razbarušenom smeđom kosom i radoznalim smeđim očima koje su stalno tražile novu avanturu. Brz poput vetra i bistar kao jutarnja rosa, Mihajlo je često jurio kroz život brže nego što je mogao da razmisli o posledicama. Njegova snalažljivost i vesela priroda bili su mu stalni saveznici, pomažući mu da se izvuče iz raznih nestašluka u koje bi upadao.
Mihajlo je imao poseban dar – širok, šarmantan osmeh koji je mogao da otopi i najstrože srce. Ipak, iza tog osmeha krila se tvrdoglava crta; Mihajlo je često bio neposlušan, verujući da zna najbolje, čak i kad su mu roditelji govorili suprotno.
Jedne večeri, Mihajlo je ležao na svom krevetu i igrao igricu na telefonu. Tata je ušao u sobu i rekao: „Mihajlo, vreme je za spavanje. Ostavi telefon.“
Mihajlo je nevoljno spustio telefon i pretvarao se da sluša tatinu priču za laku noć. Ali čim je tata otišao, on je brzo zgrabio telefon i nastavio da igra.
„Samo još jedan meč,“ mislio je Mihajlo, boreći se sa umorom.
Odjednom, ekran telefona je zasvetleo toliko jako da je Mihajlo morao da zatvori oči.
Kada ih je otvorio, našao se usred njegove omiljene igrice!
„Gde sam to ja?“ upitao je Mihajlo uplašeno.
Iz obližnjeg žbunja izvirile su dve glave.
„Dobro došao u igricu “Fudbal bez pravila!“ reče mačak. „Ja sam Mačak Mudrić.“
„A ja sam Moric,“ dodade drugi lik. „Mi smo tvoj tim!“
Mihajlo je pogledao sebe. Nosio je dres sa brojem 6 i kopačke za fudbal koje su svetlucale.
„Ali, ja ne znam da li ću moći,“ prošaptao je uplašeno Mihajlo.
„Ne brini, ovo je igica,“ nasmejao se Mačak. „Ovde sve možeš!“
Odjednom, sa druge strane terena pojaviše se protivnici. Prvi je bio visok čovek sa crnom trakom preko oka – Gusar Grozni. Pored njega stajao je Kauboj Kivi sa ogromnim šeširom i velikim perom zadenutim za šešir, a iza njih se njihao veliki, zeleni Kaktus Bodljivko.
„Moramo dati gol pre njih,“ objasni Moric. „Samo tako ćeš se vratiti kući.“
Mihajlo oseti kako mu srce lupa. „Ali kako?“
„Koristi svoju brzinu i pamet,“ namignu Mačak.
Igra je počela. Mihajlo je trčao brže nego ikad. Preskakao je čudne prepreke – barice sladoleda i grudve od čokolade.
Gusar Grozni je jurio za njim vičući: „Neće ti pomoći tvoj šarm, mali!“
Kauboj Kivi je bacao laso pokušavajući da uhvati loptu, a Kaktus Bodljivko se kotrljao po terenu, preteći svojim bodljama.
Mačak i Moric su trčali oko protivnika, zbunjujući ih svojim trikovima. Mačak je počeo da prede tako glasno da je Gusar morao da pokrije uši, a Moric je pevao melodiju koja je naterala Kauboja da zaigra.
Mihajlo je video svoju šansu. Potrčao je ka lopti koja je sijala kao mesec. Šutnuo ju je svom snagom.
Lopta je letela visoko… visoko… i onda…
„Gooool!“ povikali su Mačak i Moric.
U tom trenutku, sve je počelo da bledi. Mihajlo je čuo kako ga neko zove.
„Mihajlo… Mihajlo…“
Otvorio je oči i video zabrinuta lica svojih roditelja nad krevetom.
„Sine, vikao si u snu,“ rekla je mama milujući ga po kosi.
Mihajlo je duboko udahnuo, srećan što je kod kuće. Ispričao je roditeljima o svojoj čudnoj avanturi.
„Vidiš,“ reče tata nežno, „zato ti kažemo da telefon nije za pred spavanje. Tvoj um treba odmor, ne uzbuđenje.“
Mihajlo je klimnuo glavom. „U pravu ste. Od sada ću vas slušati.“
„A možda možemo sutra da igramo pravi fudbal u dvorištu?“ predloži tata sa osmehom.
„To bi bilo super!“ uskliknu Mihajlo, shvativši da su prave avanture mnogo bolje od onih na ekranu.
Od te noći, Mihajlo je ostavljao telefon kada je bilo vreme za spavanje. Umesto toga, maštao je o igrama koje će igrati sa drugarima sutradan, i uvek je imao slatke snove.
Kraj.
Poruka za Mihajla
Dragi Mihajlo,
Znamo da voliš svoj telefon i igrice, ali hajde da popričamo zašto nije dobro da ih koristiš previše, posebno pred spavanje:
- Tvoje oči se umaraju: Sećaš se kako te oči peku kad dugo gledaš u ekran? To je zato što se tvoje oči mnogo naprežu. One trebaju odmor, baš kao i ti posle dugog trčanja u parku.
- Propuštaš zabavu napolju: Mihajlo, znam da si brz i volliš da trčiš. Ali kad si stalno na telefonu, propuštaš šansu da juriš sa drugarima ili voziš bicikl. A to su stvari koje te čine jakim i zdravim.
- Teže zaspiš: Sećaš se kako ti je ponekad bilo teško da zaspiš nakon igranja igrice? To je zato što svetlo sa telefona zbuni tvoj mozak i on misli da je još dan.
- Propuštaš prave avanture: Mihajlo, ti si tako pametan i maštovit! Umesto igrica, mogao bi da smisliš novu igru sa svojim igračkama ili da nacrtaš nešto super. To pomaže tvom mozgu da raste i uči nove stvari.
- Manje vremena sa mamom i tatom: Znam da voliš da se smeješ i pričaš sa mamom i tatom. Ali kad si na telefonu, propuštaš te slatke trenutke sa njima.
- Neke igrice nisu za tebe: Baš kao što postoje crtaći koje ne gledaš jer su za velike, tako postoje i igrice koje nisu dobre za tebe. One mogu da te zbune ili uplaše, kao u tvom snu.
Zapamti, Mihajlo, telefon i igrice mogu biti zabavni kad ih koristiš pomalo i u pravo vreme. Ali mnogo je bolje da smišljaš nove nestašluke sa drugarima, čitaš knjige o avanturama ili provodiš vreme sa mamom i tatom. Tako ćeš biti srećniji, zdraviji i još pametniji nego što već jesi!
