Ova priča je posebna jer prati stvarnog junaka – Mihajla. On nije lik iz mašte, već dete koje svojim avanturama i karakterom inspiriše oca koji je ovu priču osmislio samo za njega.
U jednom velikom gradu, živeo je šestogodišnji dečak po imenu Mihajlo. Sa svojom razbarušenom smeđom kosom i radoznalim smeđim očima, Mihajlo je bio oličenje dečje znatiželje. Svaki dan za njega je bio nova prilika za istraživanje i otkrivanje.
„Zašto je nebo plavo?“, „Kako rade avioni?“, „Šta ima iza onog brda?“ – pitanja su neprestano izvirala iz Mihajla, brže nego što su odrasli mogli da odgovore. Njegovi roditelji su se često šalili da bi Mihajlo, da može, postavljao pitanja i u snu.
Mihajlova radoznalost ga je često vodila u male avanture, ali i u virtuelne svetove video igara. Mnogo je voleo da igra igrice. Ponekad bi se toliko zadubio u igrice da bi zaboravio na vreme, igrajući do kasno u noć.
Jednog dana, Mihajlovi roditelji su mu objasnili zašto je važno ograničiti vreme provedeno pred ekranom, posebno pre spavanja. Iako mu je u početku bilo teško, Mihajlo je poslušao njihov savet. Umesto igranja igrica pred spavanje, počeo je da čita knjige o svemiru i planetama.
Na svoje iznenađenje, otkrio je da mu se san poboljšao, a njegova mašta je postala još bogatija. Zidovi njegove sobe bili su sada prekriveni ne samo posterima planeta i svemirskih letelica, već i njegovim crtežima zamišljenih svemirskih avantura.
Mihajlovi roditelji su bili ponosni na njegovu odluku i želeli su da ga nagrade za odgovorno ponašanje. Nisu ni slutili da će nagrada stići iz najmanje očekivanog izvora…
Jednog dana, Mihajlov tata ga je pozvao u dnevnu sobu. Lice mu je bilo ozbiljno, ali oči su mu sijale od uzbuđenja.
„Mihajlo“, rekao je tata, „upravo me je nazvala MASA. Znaš li šta je MASA?“
Mihajlo je skočio od uzbuđenja. „Naravno, tata! To je Međunarodna svemirska agencija, To su oni koji šalju rakete u svemir! Šta su rekli? Jesu li otkrili vanzemaljce? Ili novu planetu?“
Tata se nasmešio. „Još bolje, sine. Traže posebnog dečaka za jednu važnu misiju. Dečaka koji je radoznao, hrabar i odgovoran. Rekli su mi da su čuli za tebe i tvoju ljubav prema svemiru, kao i za to kako si pametno odlučio da ograničiš vreme pred ekranom. Želeli bi da ti ponude nešto neverovatno…“
Mihajlove oči su se raširile od čuđenja. „Šta, tata? Šta žele?“
„Pa,“ nastavio je tata, „verovali ili ne, treba im pomoć. I to ne bilo čija pomoć – treba im tvoja pomoć!“
Mihajlove oči su se raširile od čuđenja. „Dečja pomoć? Zašto?“
„Vidiš“, nastavio je tata, „njihova velika raketa za odrasle astronaute se pokvarila. Imaju samo jednu malu raketu, savršenu za decu astronaute. Na Marsu se zaglavio jedan važan rover, zove se Creativity.
Ne može sam da se izvuče iz kratera i treba mu pomoć hrabre i vredne dece sa Zemlje.“
Mihajlo je skočio na noge, njegov širok, šarmantan osmeh ozario je celu sobu. „Ja ću ići, tata! Ja ću spasiti Creativity!“
I tako je počela Mihajlova neverovatna avantura.
Sledeće jutro, Mihajlo se našao u MASA-inom trening centru. U velikom holu, sreo je dva dečaka – Stefana i Filipa.
Stefan je bio visok osmogodišnjak, krupan za svoje godine, sa mirnim smeđim očima koje su odavale mudrost stariju od njegovih godina. Filip, Mihajlov vršnjak, bio je gotovo jednako krupan kao Stefan, ali sa iskrom nestašluka u očima koja je parirala Mihajlovoj.
„Ćao, ja sam Mihajlo!“ pozdravio ih je veselo.
„Ja sam Stefan“, odgovorio je stariji dečak smireno.
„A ja Filip!“ uskliknuo je mlađi, skačući od uzbuđenja. „Jeste li spremni da spasemo Creativity?“
Dečaci su brzo postali prijatelji, deleći svoje uzbuđenje oko predstojeće misije i pričajući o svojim omiljenim igricama.
MASA-ino osoblje ih je pažljivo pripremilo za let. Obukli su mala svemirska odela i seli u malu kapsulu na vrhu rakete. Srca su im lupala kao luda dok su odbrojavali sekunde do poletanja.
„Pet… četiri… tri… dva… jedan… POLETANJE!“
Raketa je zagrmela i podigla se sa lansirne rampe. Ali, nešto nije bilo u redu. Jedan od motora se prerano ugasio!
„Šta da radimo?“ viknu Filip, osećala se panika u njegovom glasu.
Stefan je brzo razmišljao. „Moramo da preraspoderlimo snagu na preostale motore!“
Mihajlo je već bio za kontrolama. „Ja ću to uraditi!“
Radeći zajedno, dečaci su uspeli da stabilizuju raketu. Bili su na putu za Mars, ali zbog kvara, njihovo mesto sletanja će biti dalje od planiranog.
„Dečaci, pripremite se za sletanje!“ začuo se glas kontrole misije kroz radio. „Zbog kvara na boosteru, sletećete malo dalje od planirane lokacije. Budite spremni na neočekivano!“
Mihajlo, Stefan i Filip su se čvrsto držali za svoja sedišta dok je kapsula ulazila u tanku atmosferu Marsa. Plamenovi su obavili letilicu dok je jurila ka crvenoj površini planete.
„Ovo je kao najluđi rolerkoster ikada!“ uzviknuo je Filip, mešavina straha i uzbuđenja u njegovom glasu.
Stefanovo lice bilo je ozbiljno dok je pratio instrumente na kontrolnoj tabli. „Spuštamo se prebrzo,“ promrmljao je. „Moramo usporiti!“
Mihajlo je brzo reagovao, pritiskajući dugmad i povlačeći poluge. „Aktiviram dodatne kočnice!“ viknuo je.
Kapsula se zatresla i počela da usporava, ali je i dalje jurila ka tlu velikom brzinom.
„Tamo!“ povikao je Filip, pokazujući kroz prozor. „Vidim veliku ravnicu!“
Stefan je okrenuo letilicu u tom pravcu. „Držite se, biće malo turbulentno!“
Kapsula je poskočila jednom, dvaput, a onda počela da klizi po crvenoj prašini Marsa, ostavljajući za sobom dugačak trag. Konačno se zaustavila, nagnuta na jednu stranu.
Nastupila je tišina. Onda se začuo Mihajlov glas: „Jesmo li… jesmo li stigli?“
„Da,“ odgovorio je Stefan s olakšanjem. „Stigli smo na Mars.“
Dečaci su polako izašli iz kapsule, noseći svoja mala svemirska odela. Pred njima se prostirala beskrajna crvena pustinja, toliko drugačija od svega što su ikada videli.
„Vau,“ prošaptao je Filip. „Ovo je neverovatno!“
Mihajlo je skočio i odlebdeo nekoliko metara pre nego što je meko sleteo. „Ovo je tako cool! Gravitacija je mnogo slabija nego na Zemlji!“
Stefan je već proučavao okolinu kroz vizir svog šlema. „Momci, moramo biti oprezni. Nismo na mestu gde smo trebali da sletimo. Naš kompas i GPS možda neće raditi kako treba zbog Marsovog magnetnog polja.“
„Pa kako ćemo onda naći Creativity?“ upitao je Filip zabrinuto.
Mihajlo se zamislio na trenutak, a onda mu je sinula ideja. „Hej, sećate se onih slika Marsa koje smo gledali tokom treninga? Tamo je bio onaj veliki krater koji je izgledao kao lice. Ako ga nađemo, možda možemo da se orijentišemo!“
Stefan je klimnuo glavom. „Dobra ideja, Mihajlo! Ali prvo moramo da se popnemo na neko uzvišenje da bismo imali bolji pogled.“
Dečaci su krenuli preko crvene pustinje, skačući velikim koracima u niskoj gravitaciji. Pesak pod njihovim nogama bio je mekan i fin, poput pepela.
Nakon nekog vremena, stigli su do vrha brda. Odatle su mogli da vide kilometre u svim pravcima.
„Tamo!“ uzviknuo je Filip, pokazujući ka istoku. „Vidim nešto što liči na veliko lice!“
I zaista, u daljini su mogli da vide obrise ogromnog kratera koji je podsećao na lice.
„Sjajno!“ rekao je Stefan. „Ako je to krater koji mislimo da jeste, Creativity bi trebalo da bude negde južno od njega.“
„Onda znamo kuda idemo,“ rekao je Mihajlo uzbuđeno. „Hajdemo da spasemo našeg robotskog prijatelja!“
I tako su dečaci krenuli u svoju marsovsku avanturu, nesvesni izazova koji ih čekaju, ali spremni da se suoče sa svime što im Crvena planeta pripremi.
„Eno ga!“ povikao je Mihajlo. „Ali… izgleda da je situacija gora nego što je MASA mislila.“
Kad su se približili, videli su da je Creativity-jev točak duboko zaglavljen u pukotini stene. Rover je bespomoćno zujao, pokušavajući da se oslobodi, ali bez uspeha.
„Ovo ne izgleda dobro,“ rekao je Filip, gledajući zabrinuto u svoje prijatelje.
Stefan je pažljivo proučavao situaciju, hodajući oko rovera i analizirajući svaki detalj. „Moramo biti oprezni,“ upozorio je. „Ako ga samo pokušamo izvući, mogli bismo oštetiti njegove osjetljive instrumente.“
Mihajlo je čučnuo pored zaglavljenog točka, njegova radoznalost bila je na vrhuncu. „Pogledajte ove stene,“ rekao je, pokazujući na crvenkaste formacije oko točka. „One su drugačije od ostalog tla. Čini mi se da su mekše.“
„Možda bismo mogli iskopati točak?“ predložio je Filip uzbuđeno.
Stefan je odmahnuo glavom. „To bi predugo trajalo, a nemamo ni alat za kopanje.“
Dečaci su nekoliko trenutaka razmišljali u tišini, samo se čulo zujanje Creativity-jevih motora koji su i dalje pokušavali osloboditi točak.
Odjednom, Mihajlo je skočio na noge, oči su mu sijale od uzbuđenja. „Imam ideju! Sećate se kako smo lagani ovdje na Marsu?“
Stefan i Filip su kimnuli glavom, ne shvatajući kuda to vodi.
„Pa,“ nastavio je Mihajlo, „što ako iskoristimo tu malu gravitaciju? Ako se sva trojica uhvatimo za rovera i skočimo u isto vrijeme, možda ćemo ga izvući!“
Stefan se zamislio na trenutak, a onda se nasmešio. „To… to bi stvarno moglo upaliti!“
„Ali moramo biti oprezni,“ dodao je Filip. „Ako skočimo prejako, mogli bismo oštetiti Creativity.“
Dečaci su pažljivo isplanirali svoj potez. Stefan je stao s jedne strane rovera, Filip s druge, a Mihajlo se popeo na Creativity-jeva leđa, pazeći da ne dodirne nikakve važne instrumente.
„U redu, momci,“ rekao je Stefan ozbiljno. „Na moj znak. Tri… dva… jedan… SKOK!“
Sva trojica su skočila istovremeno, koristeći svu snagu svojih nogu. Na trenutak, činilo se kao da se ništa ne događa. A onda, uz glasan škripavi zvuk, Creativity se počeo pomicati.
„Još jednom!“ povikao je Mihajlo.
Opet su skočili, ovaj put još jače. Creativity se zaljuljao, a onda se iznenada oslobodio iz pukotine, gotovo bacajući dečake na tlo.
„Uspeli smo!“ povikali su dečaci uglas, skačući od sreće.
Creativity je zazujao i zatreptao svojim svetlima, kao da im se zahvaljuje. Dečaci su se smejali i tapšali jedan drugoga po leđima, ponosni na svoj timski rad i snalažljivost.
Ali njihov posao još nije bio gotov. Brzo su očistili roverove senzore, kamere i ostale važne delove, pripremajući ga za dalje istraživanje Crvene planete.
„Ovo je možda budući dom čovečanstva,“ rekao je Stefan zamišljeno dok su radili, brišući prašinu s Creativity-jevih solarnih panela.
Mihajlo je klimnuo glavom, gledajući u daljinu gde se prostirala beskrajna crvena pustinja. „I mi smo pomogli da se to jednog dana ostvari,“ rekao je ponosno.
Konačno, bilo je vreme za povratak. Dečaci su se vratili u svoju kapsulu, spremni za put kući.
Dok su se dizali sa površine Marsa, Mihajlo je pogledao kroz prozor na crvenu pustinju koja se smanjivala ispod njih.
„Znate“, rekao je, „mislim da je ovo bila najbolja avantura ikad!“
Stefan i Filip su se nasmejali i složili. Nisu mogli da dočekaju da ispričaju svojim porodicama o svom neverovatnom putovanju na Mars i kako su spasili Creativity.
Nakon dugog putovanja kroz svemir, kapsula je konačno ušla u Zemljinu atmosferu. Plamenovi su obavili letilicu dok je jurila ka plavoj planeti, baš kao i kada su sletali na Mars. Ovog puta, međutim, dečaci su bili mnogo smireniji. Znali su da ih kod kuće čekaju njihove porodice i ceo svet koji jedva čeka da čuje njihovu priču.
Kada je kapsula konačno sletela, dečaci su čuli gromoglasan aplauz koji je dopirao spolja. Vrata kapsule su se otvorila i pred njima se ukazalo more nasmejanih lica – njihovi roditelji, MASA astronauti, naučnici i novinari, svi su bili tu da ih pozdrave.
„Bravo, junaci!“ vikali su ljudi dok su dečaci izlazili iz kapsule na noge koje su se polako privikavale na Zemljinu gravitaciju.
Mihajlo je odmah potrčao u zagrljaj svojih roditelja. „Mama, tata, bilo je neverovatno!“ uzviknuo je, a onda je počeo da priča o svemu što su doživeli, reči su izletale iz njega brže nego ikad.
Nakon emotivnog susreta sa porodicama, dečake su odveli do male bine koja je bila postavljena nedaleko od mesta sletanja. Na bini je stajala direktorka MASA-e, držeći u rukama tri sjajne plakete.
„Dame i gospodo,“ obratila se direktorka okupljenom mnoštvu, „pred nama stoje tri izuzetna mlada heroja. Mihajlo, Stefan i Filip su pokazali izuzetnu hrabrost, snalažljivost i timski duh u misiji koja će ući u istoriju svemirskih istraživanja.“
Zatim se okrenula ka dečacima. „Vaša misija je bila ključna za nastavak istraživanja Marsa. Spasavanjem Creativity-ja, omogućili ste nam da nastavimo sa prikupljanjem vitalnih podataka o Crvenoj planeti. Vaša kreativnost i timski rad su nama odraslima pokazali da godine nisu merilo za hrabrost i inovativnost.“
Direktorka je tada podigla prvu plaketu. „Mihajlo, tvoja radoznalost i brzo razmišljanje su bili ključni za uspeh misije. Ova zahvalnica je znak naše duboke zahvalnosti.“
Mihajlo je, ozaren od ponosa, primio plaketu, jedva verujući da se sve ovo stvarno dešava.
Stefan i Filip su takođe primili svoje zahvalnice, praćeni gromoglasnim aplauzom publike.
„I za kraj,“ nastavila je direktorka, „imam jedno iznenađenje za vas. MASA je odlučila da asteroid koji smo nedavno otkrili nazovemo po vama trojici – od sada će se zvati ‘Mihajlo-Stefan-Filip 2024’!“
Dečaci su se pogledali u neverici, a onda su prasnuli u smeh i zagrljaj. Njihova imena će zauvek biti zapisana među zvezdama!
Dok su se vraćali svojim porodicama, Mihajlo je znao da je ovo tek početak. Možda je ova avantura završena, ali njegov san o istraživanju svemira tek je počinjao. Ko zna, možda će jednog dana i on voditi misiju na Mars, ili čak dalje, do novih, neistraženih svetova.
Jer sada je znao da sa pravim timom, hrabrošću i malo mašte, ništa nije nemoguće – čak ni za jednog malog dečaka sa velikim snovima.
Bojanka
Preuzmi, odštampaj, oboji…