U jednoj šumi, pored bistre rečice, živeo je mali meda Mića. Imao je meko, smeđe krzno i okrugle uši koje bi se pomerale kad god bi čuo nešto zanimljivo.
Jednog sunčanog jutra Mića je šetao šumom i tražio ukusne borovnice za doručak. Odjednom je zastao. Njegov nos je nanjušio nešto divno – sladak miris meda!
„Med! Med! Gde je med?“ uzviknuo je Mića i poskočio od radosti.
Pratio je miris sve dok nije ugledao veliko, staro drvo hrasta. Na sredini stabla bila je velika duplja, a iz nje je curio zlatni med.
„Ovo je sve moje“, pomislio je Mića. Brzo se popeo na drvo i umočio šape u lepljivi, slatki med.
U tom trenutku ispod drveta su prolazili njegovi prijatelji. Zec Zeka je skakutao sa korpom punom kupina. Veverica Vera je nosila lešnike. Mali jež Joca je gurao crvenu jabuku, skoro veću od sebe.
„Dobar dan, Mićo!“ pozdravili su ga. „Šta radiš?“
Mića je pogledao dole. Njegove šape i njuška bile su umrljane medom.
„Ništa posebno“, rekao je brzo. „Samo gledam drvo.“
„Mmm, kako ovde lepo miriše na med“, rekla je Vera njuškajući vazduh.
„Možda je negde blizu košnica“, dodao je Zeka.
Mići je bilo malo neprijatno, ali je pomislio: „Ja sam prvi pronašao ovo drvo. Zašto ne bih zadržao sav med za sebe?“
„Moram da idem“, rekao je brzo. „Zbogom!“
Prijatelji su otišli, a Mića se vratio medu. Jeo je i jeo. Šape su mu bile pune, a stomak sve veći.
„Još samo jedan zalogaj“, govorio je sebi.
Ali ubrzo ga je zaboleo stomak. Postalo mu je loše.
„Oh… pojeo sam previše“, uzdahnuo je Mića.
Pokušao je da siđe sa drveta, ali mu se zavrtelo u glavi. Seo je na granu i zaplakao.
„Upomoć! Pomozite mi!“
Nije prošlo mnogo, a njegovi prijatelji su se vratili. Zeka je prvi dotrčao.
„Mićo, šta se desilo?“
„Pojeo sam previše meda“, jecao je Mića.
Veverica Vera je brzo donela malo vode iz potoka. Jež Joca mu je dao svoju jabuku da zagrize. To mu je pomoglo da se malo oseća bolje.
Zeka je pažljivo pomogao Mići da siđe sa drveta i odveo ga do mekanog kreveta od mahovine.
„Hvala vam“, šapnuo je Mića. „Žao mi je što nisam hteo da podelim med.“
Vera mu je nežno potapšala šapu.
„Ne brini, Mićo. Svi ponekad pogrešimo.“
„Znam“, rekao je Mića. „Sutra ćemo se svi zajedno vratiti i podeliti med.“
Sledećeg dana svi su se okupili ispod drveta. Svako je dobio malo meda, baš koliko mu je bilo dovoljno. Sedeli su zajedno, jeli med i smejali se.
„Med je slađi kad se deli“, rekao je Mića srećno.
I bio je u pravu.
Meda Mića je naučio da deljenje donosi više radosti od sebičnosti i da je prijateljstvo slađe od meda.
