Mihajlo je sedeo za svojim stolom, čvrsto stežući bojice u ruci. Njegovi mali, vešti prstići crtali su detalje omiljenog junaka iz igrice. Baš kad je hteo da doda poslednji detalj – sjajan štit junaka – začuo je tatin glas.
„Mihajlo, dođi malo ovamo!“ pozvao ga je tata iz dnevne sobe.
Mihajlo je oborio glavu. Toliko je želeo da završi crtež a sada je morao da prekine crtanje! Ali znao je da ga tata nikad ne zove bez razloga. Odložio je bojice, ustao i krenuo prema dnevnoj sobi.
Ova priča je posebna jer prati stvarnog junaka – Mihajla. On nije lik iz mašte, već dete koje svojim avanturama i karakterom inspiriše oca i ovu priču oni su zajedno osmislili.
Tata je sedeo na omiljenom kauču i gledao TV, a na ekranu se nešto dešavalo. „Sine, brzo dođi!“ rekao je tata toplim glasom. „Pogledaj kako se pravi istorija!“
Mihajlo je brzo seo pored tate. Uvek ga je zanimalo sve ono što zanima i njegovog tatu. Pogledao je ekran sa radoznalošću koja je karakteristična za šestogodišnjaka – potpuno otvorenih očiju i širom razmaknutih obrva.
„Šta gledamo, tata?“ upitao je Mihajlo, naslonivši glavicu na tatino rame.
Večeras su zajedno delili jedan mali, ali drag trenutak – trenutak zajedništva, učenja i ljubavi.
Na ekranu se prikazivala fascinantna scena. Svemirska raketa koja je izgledala drugačije nego sve što je Mihajlo do sada video – bez klasičnih buster raketa za koje je Mihajlo znao.
„Tata, zašto ova raketa izgleda čudno?“ upitao je Mihajlo, oči su mu sijale od radoznalosti.
Tata se nasmeši. „Ovo je novi dizajn. Vidiš, deo rakete koji se vraća nazad je kao druga raketa koja je postavljena na prvu.“
Mihajlo je naginjao glavu, pokušavajući da razume. Njegove male oči pratile su svaki pokret na ekranu.
„Gledaj sada“, rekao je tata. „Počeće odbrojavanje.“
I zaista, čuli su poznati glas koji je počeo da odbrojava: „5… 4… 3… 2… 1…“
Buster rakete se odvojio veoma elegantno. Mihajlo je bio potpuno fasciniran – kao da gleda pravi čarobni trik.
„Pogledaj kako se buster okreće!“, povikao je uzbuđeno. „Tata, zašto pada na boku?“
Tata mu je mirno objasnio: „To se zove ‘belly flop’ manevar. Okrenuo se najširim delom prema dole da uspori pad i uštedi gorivo.“
Mihajlo je klimao glavom, pokušavajući da potpuno razume svaku reč. Ovo veče bilo je pravo malo naučno putovanje za njega, pored tate koji mu je sve detaljno objašnjavao.
„Jesmo li sada napravili istoriju?“, upitao je Mihajlo.
„Ne još“, nasmešio se tata. „Tek ako uspeju da buster vrate bez oštećenja na Zemlju, onda će to biti pravi istorijski trenutak.“
Mihajlo je i dalje mirno sedeo pored tate, prateći svaki detalj šta se dešava na ekranu. Tata je nastavio da objašnjava, a onda se na ekranu pojavio prizor koji je momentalno privukao Mihajlovu pažnju.
Ogromna bela zgrada, moderna i čudna, imala je dve dugačke metalne poluge koje su ličile na džinovske kineske štapiće. Buster je padao pravo prema njoj, a Mihajlo je naginjao glavu, pokušavajući da shvati šta će se dogoditi.
Upravo tada počelo je nešto potpuno neverovatno.
Poluge su se počele razmicati, jedna od druge,ostavljajući prazan prostor između sebe. U istom trenutku, buster se počeo uspravljivati. Njegovi motori su sevnuli vatrom koja je usporila pad, i kao da je magijom upravljan, buster se spustio tačno između poluga!
„Pogledaj, sine!“, povikao je tata, tapšući rukom po naslonu kauča.
Poluge su se zatvorile, čvrsto uhvativši raketu. Na ekranu su svi naučnici i inženjeri počeli da aplaudiraju od sreće.
„Tako se pravi istorija, sine!“ rekao je tata ponosno.
Ali Mihajlo? Mihajlo je samo slegao ramenima.
„Tata“, reče on malo dosadnim tonom, „pa to izgleda sasvim lako.“
Tata se začudio, pa se zatim naglas nasmejao. „Lako? Sine moj, ovo je rezultat godina i godina rada, proučavanja, eksperimentisanja!“
Mihajlo je i dalje klimao glavom, kao da kaže: „Pa šta, meni ne izgleda teško.“
Detinjasta radoznalost i samopouzdanje sijale su iz njegovih očiju – kao da je mislio da bi i sam mogao da napravi takvu raketu, samo da malo bolje pogleda.
Tata ga je nežno zagrlio, znajući da iza tog malog dečaka možda zaista stoji neka buduća naučna revolucija.
Tata je ugasio TV i okrenuo se prema Mihajlu kao da želi da mu prenese nešto veoma važno.
„Znaš li zašto je ovaj događaj toliko bitan?“ upitao je tata.
Mihajlo je samo odmahnuo glavom. „Ne znam, tata.“
„Kada sam ja bio mali poput tebe“, počeo je tata priču, „svemirske rakete uopšte nisu sletale nazad na Zemlju.“
Mihajlov pogled je bio začuđen. „Stvarno?“
„Da“, nastavio je tata. „Rakete su ili ostajale u svemiru ili su se spaljivale kada bi ulazile u atmosferu. Naučnici tada nisu znali kako da ih vrate neoštećenje na zemlju.“
Mihajlo je slušao veoma pažljivo. Njegove velike oči su sijale od radoznalosti.
„Svaki put kada su hteli da pošalju novi satelit u svemir, morali su da naprave potpuno novu raketu“, objasnio je tata. „A rakete su bile izuzetno skupe i teške za pravljenje.“
Tata se malo zamislio, pa pitao: „Jesi li ikada video kako su ljudi leteli u svemir pre?“
„Ne“, odgovorio je Mihajlo. „Ali bih voleo da vidim!“
Tata je brzo pronašao video na internetu. Na ekranu se pojavio Spejs šatl – velika narandžasta raketa sa dva bela bustera sa strane i velikim avionskim telom.
„Ovo izgleda baš staro“, primetio je Mihajlo.
„Spejs šatl su koristili astronauti da lete u svemir“, objasnio je tata. „Pomoću njega su nosili nove satelite i prevozili naučnike na svemirsku stanicu Mir.“
Mihajlo je gledao kako se Spejs šatl diže uz neverovatnu buku motora, ostavljajući iza sebe dim i vatru.
„A šta se dešavalo sa Spejs šatlom posle?“, upitao je Mihajlo.
Tata je nekoliko trenutaka ćutao, kao da razmišlja kako da mu objasni na najprostiji način.
„Spejs šatl je bio poseban“, rekao je na kraju. „Jedini koji je mogao da se vrati kroz atmosferu. Ostale rakete i busteri nisu mogli da se vrate.“
Mihajlo je klimnuo glavom, pokušavajući da razume svaku tatinu reč.
„Ali ja sam video kako busteri sleću…“ rekao je Mihajlo, malo zbunjeno.
Tata se osmehnuo. „To je relativno novo. Od 2015. godine čovečanstvo je naučilo kako da vraća rakete. To je donelo velike promene.“
Mihajlo je slušao veoma pažljivo.
„Pre toga, svaka raketa je bila namenjena samo jednoj upotrebi“, nastavio je tata. „Sad možemo više puta koristiti istu raketu. Ali put do toga nije bio lak.“
Tata je objasnio kako su se busteri ranije često oštećivali prilikom povratka u atmosferu. Nekad bi pali, razbili se i eksplodirali. Trebalo im je puno goriva da bi uspeli da slete.
„Sa ovom novom zgradom koja hvata rakete“, rekao je tata, „busteri mogu da sleću sa mnogo manje goriva. Čak i ako se nešto neočekivano desi, neće doći do velike eksplozije.“
Mihajlo je klimao glavom, pokušavajući da razume svaku reč.
„Sad busteri mogu da budu mnogo veći, jači, jeftiniji i brže se vraćaju u svemir“, nastavio je tata. „A veći buster znači da može poneti više ljudi i satelita.“
„Koliko je veliki ovaj buster?“ upitao je Mihajlo.
„Veliki je kao zgrada od 22 sprata!“ odgovorio je tata.
Mihajlo je bio začuđen. „Toliko?“
„Hajde da proverimo“, predložio je tata. „Izađimo na terasu.“
Pokazao je na zgradu prekoputa. „Hajde da izbrojiš koliko ima spratova.“
Mihajlo je marljivo počeo da broji. „Čekaj… ima ih 10!“
„A ovaj buster je visok kao dve takve zgrade!“, rekao je tata.
Mihajlove oči su se proširile od iznenađenja. „Stvarno?“
„I biće još veći“, dodao je tata.
Mihajlo je gledao u daljinu, pokušavajući da zamisti toliku raketu. Večeras je naučio više o svemiru nego ikada ranije – uz svog tatu, koji mu je sve objašnjavao na najlepši mogući način.
Tata je pogledao Mihajla toplim pogledom. „Ti i tvoji drugovi ste rođeni u veoma uzbudljivo vreme za svemir“, rekao je. „Kada sam ja bio mali, slušao sam priče svog oca – tvog dede – o velikim herojima svemira poput Jurija Gagarina, Alana Šeparda i Nila Armstronga.“
Mihajlove oči su se razigrale. „Gagarin je prvi čika u svemiru!“ povikao je.
Tata se nasmejao i nežno ga pomazio po glavi. „Odakle znaš to?“
„Ti si mi rekao!“, odgovorio je Mihajlo. „Kad sam imao pet godina, išli smo u prodavnicu na Novom Beogradu. Prošli smo onom dugačkom ulicom, a ti si mi rekao da se zove po čiki koji je bio prvi čovek u svemiru.“
„Ah, da…“ tata se setio. „A znaš li za Alana i Nila?“
Mihajlo je odmahnuo glavom.
„Alan Šepard je drugi čovek u svemiru“, objasnio je tata, „a Nil Armstrong prvi čovek koji je sleteo na Mesec.“
„Na Mesec!“ Mihajlo nije mogao da sakrije oduševljenje.
Pre nego što je tata stigao da nastavi, Mihajlo je krenuo sa bombardovanjem pitanjima:
„Šta je radio na Mesecu? Kako je stigao tamo? Kakva je gravitacija na Mesecu?“
Tata se nasmeši, podsećajući se sopstvene radoznalosti kada je bio mlad. „Sve su to odlična pitanja. Mogao bih ti kasnije pustiti video snimak sletanja na Mesec.“
„DA!“ povikao je Mihajlo.
„Malo kasnije“, rekao je tata. „Prvo imam nešto važno da ti kažem.“
Mihajlo je klimnuo glavom, iščekujući nastavak priče sa sjajnim, radoznalim pogledom.
„Bez truda, vrednog rada i pameti puno ljudi“, počeo je tata, „danas ne bismo imali svemirsku stanicu, svemirski internet i sve te satelite. Uskoro ćemo možda čak imati i svemirski turizam. Znaš li šta bi to značilo za nas?“
Mihajlo je odmahnuo glavom.
„Zamisli“, nastavio je tata, „mogli bismo da se ukrcamo u raketu i odletimo u svemir, da obiđemo Mesec, pa da se vratimo kući!“
„Bićemo u nultoj gravitaciji!“ uzbuđeno je rekao Mihajlo. „Hoćemo li moći da prošetamo Mesecom?“
Tata se nasmejao. „U raketi ćemo lebdeti. Ali mislim da u početku nećemo moći da se iskrcamo na Mesec. Kasnije će verovatno pronaći bezbedan način za Lunarnu šetnju. Možda će za 20-30 godina čovečanstvo napraviti koloniju na Mesecu, sa hotelom gde će turisti moći da prespavaju.“
„Trebaće nam ogromni busteri za to“, primetio je Mihajlo.
„Mislim da busteri neće biti dovoljno dobri“, namignuo je tata. „Trebaće nam Mass driver, Nebeska udica ili Orbitalni lift – ili čak sve tri stvari.“
„Udica?“ začudio se Mihajlo. „Kako će udica pomoći da stignemo do svemira?“
„Šta smo rekli“, pitao je tata, „kada se buster najviše muči?“
„Kada prolazi kroz atmosferu“, odgovorio je Mihajlo.
„Tačno! A šta bi bilo da nešto može da ga uhvati i povuče iz atmosfere?“
Tata je nastavio objašnjenje koje je Mihajlo mogao da razume: „Ti kada skačeš, koristiš svoje mišiće i trudiš se da skočiš visoko. Ali kada te tata baca, skačeš jako visoko bez ikakvog napora.“
Mihajlo je klimnuo glavom.
„Ali šta je toliko veliko i jako“, upitao je, „da može da uhvati buster koji je veliki kao zgrada sa 22 sprata?“
Tata se nasmešio, spreman da nastavi priču o čudesima koje tehnologija može da stvori.
„Naučnici imaju sjajan plan“, počeo je tata. „Zamislili su da parkiramo meteor u Zemljinu orbitu i zakačimo dugačak kabl sa udicom na kraju. Koristeći rotaciju meteora, mogli bismo da spustimo udicu u atmosferu i zakačimo buster, koji bi onda meteor povukao van atmosfere.“
U Mihajlovim očima videlo se kako malo po malo shvata kompleksnu ideju. Njegove male šake su sa mimikom pokušavale pratiti objašnjenje.
„Aha!“ povikao je. „Onda busteru ne bi trebalo toliko motora i goriva! Bilo bi više prostora za svemirsku opremu!“
Tata je žarko želeo da mu objasni Mass driver. „Sećaš li se one narandžaste rampe za autiće u tvojoj sobi? Kada pustiš autić, on postane jako brz i odleti na kraj staze?“
Mihajlo je klimao glavom.
„Mass driver je upravo to“, nastavio je tata. „Kao tvoja rampa, samo mnogo veća. Ali umesto autića…“
„Busteri!“ dovršio je Mihajlo, oči su mu sijale od oduševljenja.
„A treća stvar“, rekao je Mihajlo, „šta je to?“
„Orbitalni lift“, objasnio je tata. „Zamisli da napravimo jako visoku kulu do svemirske stanice. U kuli bi bio lift kojim bismo mogli da pošaljemo materijal ili ljude direktno u stanicu. Ne bismo trebali bustere, rakete, gorivo – ništa!“
Mihajlo je zastao i postavio pitanje koje je odražavalo njegovu detinjastu, ali oštroumnu logiku:
„Zašto još niko nije napravio to?“
Tata se nasmejao – pravo pitanje, pametni moj dečače!
Tata je blago stavio ruku na Mihajlovo rame. „Iako su naučnici radili na tome, još uvek postoje veliki izazovi“, rekao je. „To su ogromni poduhvati i moraće puno da se radi kako bi postali stvarnost.“
Mihajlo je slušao veoma pažljivo.
„Sine“, nastavio je tata toplim glasom, „probaj da shvatiš nešto važno. Tvoj deda, kada je bio mali, ovo je bila čista naučna fantastika. Za tvog tatu, to su bili naučni koncepti. Ali za tebe – ovo je izvesna budućnost.“
Mihajlove oči su postale ozbiljne, pune razumevanja.
„Moraš vredno da učiš“, rekao je tata, „kako bi kasnije, kada porasteš, mogao da doprineseš ovoj budućnosti. Naravno, samo ako ti to budeš želeo.“
Mihajlo je klimnuo glavom. U njegovim očima moglo se videti da shvata ozbiljnost trenutka – da mu tata ne priča samo priču, već mu govori nešto mnogo važnije.
Večeras je bilo više od običnog razgovora o svemiru. Bila je to lekcija o ljudskim snovima, trudu i mogućnostima koje dolaze.
Nakon razgovora na terasi, Mihajlo i tata su se vratili i seli na kauč u dnevnoj sobi. Tata je pustio video snimak sletanja na Mesec, baš kako je obećao.
Mihajlo je bio potpuno opčinjen. Nije disao dok je gledao kako se komandni modul odvaja od Saturn 5 rakete, a zatim lunarni modul od komandnog modula. Kada je Nil Armstrong stajao na merdevinama, tata je prevodio njegove reči: „Ovo je mali korak za čoveka, ali ogroman skok za čovečanstvo.“
Mihajlo je ponovio reči: „Mali korak za čoveka, ali ogroman skok za čovečanstvo.“ Zatim je načinio pauzu i zamišljeno upitao: „Kako je taj mali korak za njega ogroman skok za čovečanstvo?“
Tata je blago objasnio: „Tim malim korakom, Nil je uspeo da ostvari priče i snove o kojima su ljudi pre mogli samo da maštaju. Pokazao je da ljudi mogu da odu na Mesec zahvaljujući nauci, tehnologiji, trudu i radu. Ali isto tako, pokazao je da možemo da sanjamo i još veće snove.“
„Da li to znači da ću i ja moći da idem na Mesec?“ upitao je Mihajlo.
Tata se zamislio, prisećajući se celog tog večerašnjeg razgovora.
„Ko zna, sine“, odgovorio je. „Možda će tvoj mali korak na Marsu biti ogroman skok za čovečanstvo. Ali jedno je sigurno – tvoj tata će uvek biti tvoj najponosniji i najveći obožavalac!“
I tako je tata zagrlio Mihajla i nežno ga pomazio po kosi, dok su zajedno gledali Nila Armstronga kako skače u slaboj gravitaciji Meseca. Obojica su znali da je svemir bliži nego ikada pre, i da će postati još bliži u narednih 20 godina.
Ovo veče biće jedno od onih koje Mihajlo nikada neće zaboraviti – veče kada mu je tata otvorio vrata prema beskrajnim mogućnostima svemira.
Ovo veče između Mihajla i njegovog tate mnogo je više od običnog razgovora o svemiru. To je priča o tome kako se znanje, mašta i ljubav prenose između generacija, korak po korak, priča po priča.
Svaki roditelj nosi magičan ključ koji može da otvori dečiju maštu – i taj ključ se zove vreme i pažnja. Nije najbitnije da se deci kupuju skupi pokloni ili da im se pruža beskonačna zabava, već da im se posveti iskrena pažnja, da im se pomogne da razumeju svet oko sebe.
Kroz ovakve trenutke deca uče najvažnije životne lekcije: da budu radoznala, da postavljaju pitanja, da veruju da mogu da ostvare svoje snove. Svaki veliki pronalazak, svako veliko putovanje počinje upravo tako – jednim malim razgovorom, jednom malom iskrom interesovanja.
Mihajlu tata nije samo pričao o svemiru. On mu je pokazao da su granice samo ono što mi sami sebi postavimo. Da se iza svakog velikog otkrića krije upornost, znanje, i ponekad i malo sreće.
Zato, roditelji, ne štedite vreme provedeno sa svojom decom. Upravo u tim trenucima stvarate budućnost – ne samo svoje dece, već i celog sveta.
Jer ponekad, mali koraci vode ka velikim delima.
Poklon bojanka za decu
Uz ovu priču poklanjamo poseban crtež bojanke na temu prvog sletanja čoveka na Mesec! Ova jedinstvena bojanka omogućava mališanima da, kroz igru i bojenje, istraže ovaj istorijski trenutak kada je čovek zakoračio na tlo Meseca. Crtež možete preuzeti u digitalnom formatu, odštampati kod kuće i pustiti deci da oslobode svoju kreativnost dok stvaraju svoju verziju ovog nezaboravnog događaja!
