U jednom toplom domu živeo je dečak po imenu Luka. Imao je tek godinu i po, a njegov osmeh je mogao da razveseli ceo svet! Luka je najradoznaliji i najnasmejaniji dečak koga možete da upoznate. Njegov dan je počinjao osmehom i završavao se kikotanjem. Čim bi otvorio svoje velike, radoznale oči, prva stvar koju bi uradio bila je da se široko osmehne svojoj mami Neveni.
Luka je obožavao da se igra sa svojim šarenim kockama, da nosi svoju plišanu igračku po sobi i da sluša kada mu mama peva pesmice. Njegova soba bila je puna veselih igračaka, šarenih slikovnica i mekih jastučića, ali najlepši ukras u njoj bio je Lukin osmeh koji je obasjavao svaki kutak.
Svi koji bi ga sreli govorili su: „Blago vama sa ovako veselim detetom!“ I zaista, gde god bi se Luka pojavio, tuga nije imala šanse. Čak i kada bi bio pospan ili malo umoran, njegov osmeh nije silazio s lica. Posebno bi zasjao kada bi ugledao svoju baku Jasnu i dedu, koji su obožavali da provode vreme sa svojim malim nasmejanim unukom.
Jednog dana, njegova mama Nevena sedela je pored njegovog kreveca i nežno mu objašnjavala: „Znaš, Luka, kada ti neko nešto pokloni ili učini nešto lepo za tebe, treba da kažeš ‘hvala’. To je čarobna reč koja ljude čini srećnim.“
Luka je pažljivo slušao svoju mamu, iako još nije znao mnogo reči. Njegove velike oči su sijale dok je pokušavao da zapamti tu novu, posebnu reč.
Ubrzo nakon toga, na vrata su zakucali baba Jasna i deda Aca, koji su došli da provedu dan sa svojim voljenim unukom. Baba Jasna je u rukama držala posebno iznenađenje – kutiju ukrašenu sa plavom mašnom, u kojoj su se krili Lukini omiljeni slatkiši.
„Pogledaj šta ti je baba donela!“, rekla je baba Jasna, pružajući mu kutiju.
Lukine oči su zasijale kada je ugledao kutiju. Polako ju je otvorio svojim malenim prstićima, a kada je video slatkiše unutra, njegovo lice je zasijalo od sreće. Onda se setio maminih reči i, na iznenađenje svih, jasno izgovorio: „Hvala!“
Baba i deda su bili toliko oduševljeni da su istog trenutka potrčali ka njemu, podigli ga u vazduh i obasuli poljupcima. Luka se smejao dok su ga grlili, osećajući njihovu ljubav i radost.
Od tog dana, Luka je svoju čarobnu reč koristio kad god bi mu se ukazala prilika. Ujutru, kada bi mu mama donela njegov omiljeni doručak, njegovo veselo „hvala“ bi odzvanjalo kroz kuhinju. Kada bi mu tata vezao pertle na patikicama, opet bi se čulo to malo, umiljato „hvala“.
Ali ono što je sve posebno zabavljalo bilo je to što je Luka počeo da govori „hvala“ i kada bi on bio taj koji nešto daje. Jednog jutra, dok je baba Jasna sedela u svojoj omiljenoj fotelji, Luka je došetao do nje noseći svog plišanog medu.
„Izvoli, bako!“, rekao je pružajući joj medu, a onda dodao svoje čuveno: „Hvala!“
Baba Jasna se nasmejala toliko da su joj suze krenule na oči. Zagrlila je svog malog unuka i poljubila ga u čelo.
Kasnije tog dana, deda Aca je čitao knjigu u dnevnoj sobi. Luka je dotapkao do njega, držeći svoju omiljenu slikovnicu o životinjama.
„Deda, evo!“, rekao je pružajući mu knjigu, i pre nego što je deda stigao da se zahvali, Luka je već izgovorio svoje: „Hvala!“
Čak i kada bi mami dodao kockicu dok su se igrali zajedno, ili kada bi tati dao daljinski upravljač za televizor, njegov mali glas bi uvek dodao to čarobno „hvala“. Ponekad bi pružio igračku i drugoj deci u parku, pa bi zajedno sa igračkom isporučio i svoje neizbežno „hvala“.
To je postala njegova mala predstava koju je izvodio svaki dan. Svi ukućani su se slatko smejali, a komšije koje bi ga srele bile su oduševljene malim dečakom koji tako velikodušno deli svoje stvari, dodajući uz svaki poklon svoje posebno „hvala“.
Mama Nevena je znala da će Luka vremenom naučiti kada se tačno kaže „hvala“, ali za sada je uživala u njegovoj bezuslovnoj želji da svima oko sebe izmami osmeh. Jer nije bilo važno što još nije sasvim razumeo pravila – važno je bilo što je svojim malim srcem shvatio da lepe reči i dela mogu da usreće druge ljude.
I tako je Lukina čarobna reč „hvala“ nastavila da se čuje u njihovom domu, podsećajući sve ukućane da su najlepši pokloni oni koji dolaze iz srca, začinjeni osmehom i tom malom, čarobnom rečju.
