Jedan dan u Bojčinskoj šumi

Našeg drugara Mihajla, šestogodišnjeg radoznalog dečaka čekala je nova avantura.

Jednog sunčanog jutra, Mihajlov tata je ušao u njegovu sobu sa širokim osmehom na licu. Ponosan na sinovljevu upornost i želju da se promeni na bolje, odlučio je da ga nagradi na poseban način.

„Mihajlo,“ rekao je tata, „šta kažeš da danas sa Nikolinom i Aleksom provedemo dan u šumi? Vreme je da upoznaš čari prirode.“

Mihajlove oči su zasijale od uzbuđenja. Ovo je bila prilika za novu avanturu, onu koja će ga naučiti o pravom drugarstvu i lepoti prirode. Mihajlo još nije znao, ali ovaj dan u šumi će mu promeniti život…

Mihajlo i njegov tata nisu bili sami u ovoj avanturi. Sa njima su pošli i Mihajlovi drugari petogodišnja Nikolina, devojčica plave kose i plavih očiju, koja je bila malo viša od Mihajla, i trogodišnji Aleksa, dečak smeđe kose i plavih očiju, koji je bio nešto niži od Mihajla. Tu je bila i teta Iva, Aleksina i Nikolinina mama, koja je sa osmehom pratila malu družinu.

Kada su stigli u Bojčinsku šumu, tata je okupio decu oko sebe. „Vidite ove crveno-bele krugove na drveću?“ pokazao je. „To su planinarske markacije. One će nas voditi kroz šumu.“

Pre nego što su krenuli stazom, teta Iva je izvadila bočicu spreja. „Ovo je naša zaštita od komaraca i krpelja,“ objasnila je, pažljivo prskajući svako dete. „U prirodi moramo biti oprezni, ali i uživati!“

Čim su ušli u šumu, Mihajlo je osetio promenu. Vazduh je postao svežiji, a sunčevi zraci su se probijali kroz krošnje stvarajući čarobne šare na šumskom tlu. Cvrkut ptica je zamenio zvuke grada koje je Mihajlo navikao da čuje.

Odjednom, nešto je privuklo Mihajlovu pažnju. „Tata, pogledaj!“ uzviknuo je, pokazujući prema drvetu. Mala veverica je skakutala po granama.

„To je jedna od mnogih šumskih stanovnika,“ objasnio je tata. „One se hrane žirevima i bobicama.“ Mihajlo je odmah počeo da sakuplja žireve, praveći malu gomilu pored staze. „Ostavićemo ih ovde za veverice,“ rekao je ponosno.

Nastavljajući šetnju, naišli su na tablu koja je pokazivala vežbe za zagrevanje. Teta Iva je preuzela vođstvo, pokazujući deci kako da pravilno izvode vežbe. Mihajlo, Nikolina i mali Aleksa su s entuzijazmom pratili njene pokrete.

Kada su stigli do ograde iza koje su čulo groktanje svinja, deca su se uplašila, misleći da su to divlje svinje. Teta Iva ih je umirila, objašnjavajući da su to domaće životinje. Tata se nasmešio i objasni im je da su to mangulice, posebna vrsta svinja. Ovo je njihovo porodilište.  Mihajlo je bio fasciniran kada je čuo da odrasle svinje mogu težiti i do 300 kilograma!

Nakon nekog vremena, deca su počela da osećaju umor u nogama. Srećom, naišli su na klupu gde su mogli da se odmore i užinaju. Teta Iva je iz ranca izvadila sendviče i sokove za sve. Dok su jeli, Nikolina je primetila sovu koja je mirno spavala na obližnjoj grani. „Ona je čuvar šume,“ šapnuo je tata. „Noću lovi miševe i pomaže u održavanju ravnoteže u šumi.“

„Ona je kao mačka sa krilima,“ primetio je mudro mali Aleksa, nasmejavši sve oko sebe.

Odmorniji, nastavili su šetnju. Nove table su pokazivale razne izazove – hodanje po deblu, skakanje s panja na panj. Mihajlov tata i teta Iva su pomagali deci i bodrili ih kako bi uspeli u svakom izazovu.

Dok su hodali Bojčinskom šumom, prateći markacije, odjednom su se našli na mestu gde nisu mogli da pronađu sledeću oznaku. Mihajlo, Nikolina i mali Aleksa su zbunjeno gledali oko sebe, tražeći crveno-bele krugove na drveću.

„Tata, gde je sledeća markacija?“ upitao je Mihajlo, pomalo zabrinuto.

Tata je polako osmatrao okolinu. „Ne brini, Mihajlo. Ponekad se desi da ne vidimo odmah sledeću markaciju, ali čujem neke glasove u daljini. Možda nam neko može pomoći.“

Ubrzo su ugledali veliku grupu ljudi koja im se približavala. Bili su to planinari, opremljeni rancima, štapovima za hodanje i čvrstim planinarskim cipelama.

„Dobar dan!“ pozdravio ih je Mihajlov tata. „Možete li nam pomoći? Izgubili smo markaciju, ne znamo kuda dalje da idemo.“

Čovek na čelu kolone, visok i nasmejan, prišao im je sa osmehom. „Naravno! Mi smo planinari iz lokalnog planinarskog društva. Danas vodimo grupu u šetnju povodom Dana pešačenja.“

Mihajlo je bio fasciniran. „Dan pešačenja? Šta je to?“

Planinarski vodič se sagnuo do Mihajla. „To je dan kada planinarska društva organizuju šetnje po prirodi za sve koji žele da im se pridruže. Učimo ljude o prirodi, orijentaciji i sigurnom kretanju kroz šumu.“

Nikolina je radoznalo pogledala opremu planinara. „A zašto imate te štapove?“

„Dobro pitanje!“ odgovorio je vodič. „Ovi štapovi nam pomažu da održimo ravnotežu na neravnom terenu i da malo olakšamo nogama na dugim šetnjama.“

Aleksa je uzbuđeno pokazivao na rančeve. „A šta nosite u tim velikim torbama?“

Vodič se nasmejao. „U našim rancima nosimo sve što nam može zatrebati – vodu, hranu, prvu pomoć, mapu, kompas, i još mnogo toga. U prirodi moramo biti spremni na sve.“

Mihajlo je slušao svaku reč sa sve većim oduševljenjem. Oči su mu sijale dok je posmatrao planinare i njihovu opremu.

Vodič im je pokazao put do sledeće markacije i objasnio kako da nastave dalje stazom. Pre nego što su se rastali, Mihajlo je skupio hrabrost i upitao vodiča: „A kako neko može postati planinar?“

Planinarski vodič se široko osmehnuo. „Pa, prvo treba da voliš prirodu i šetnju. Onda možeš da se pridružiš planinarskom društvu, gde ćeš naučiti sve o sigurnom planinarenju, čitanju mapa, korišćenju kompasa i mnogo toga još. Nikad nisi premlad da počneš!“

Prateći markacije vratili su se do mesta gde su ostavili žireve za veverice. Gomila je nestala! „Izgleda da su veverice pronašle našu poslasticu,“ nasmejala se teta Iva.

Kada su stigli do kraja staze i vratili se do automobila, Mihajlo je pogledao svog tatu sjajnih očiju. 

„Tata,“ rekao je odlučno, „ja želim da postanem pravi planinar kada porastem!“

Tata ga je potapšao po ramenu. „To je divna ideja, Mihajlo! Planinarenje je prekrasan sport koji te uči mnogo o prirodi i o samom sebi. Možemo zajedno da istražimo kako da se priključimo nekom planinarskom društvu.“

Te večeri, dok su se vozili kući, uživajući u zasluženom sladoledu, Mihajlo nije mogao da prestane da priča o planinarima i svemu što je naučio. Čak je i zaspao sanjajući o budućim planinarskim avanturama, zamišljajući sebe kako vodi grupe planinara kroz prelepe šumske predele, baš kao onaj ljubazni planinarski vodič kojeg su sreli.

Ova šetnja kroz Bojčinsku šumu nije samo odvratila Mihajla od video igrica – ona mu je otvorila vrata u potpuno novi svet avantura i otkrića u prirodi. Bio je to početak Mihajlovog novog životnog puta, puta koji će ga voditi kroz šume, preko planinskih vrhova i ka novim prijateljstvima, sve pod otvorenim nebom.

Da li ste spremni da Vaše dete postane glavna zvezda priče na našem sajtu?

Ne propustite novu zabavu za Vaše mališane. Prijavite se na obaveštenja u Vaš inbox svaki put kada objavimo novu priču. 

Loading

Podeli priču sa prijateljima:

Avanture planinarske družine

Serijal priča za decu kroz koje će se mališani upoznati sa osnovama planinarenja na njima zabavan i prihvatiljiv način.

Sve priče za decu objavljene na sajtu buks.rs podležu otvorenim autorskim pravima koja dozvoljavaju neograničeno deljenje sadržaja bez prethodne saglasnosti autora. To znači da svako ima pravo besplatno deliti sadržaj sa drugima. Molimo vas da pri deljenju uvek jasno istaknete izvor kao buks.rs i obezbedite odgovarajući backlink koji vodi do originalnog sadržaja. Važno je napomenuti da je zabranjeno koristiti ove priče u komercijalne svrhe bez prethodnog dogovora sa autorima. Na taj način, podržavamo širenje priča i kreativnog sadržaja dok istovremeno čuvamo autorska prava i priznanje za njihov rad.