U mirnom seocetu, tamo gde se susreću poslednje kuće i prve senke stoletne šume, živela je devojčica posebnog srca – Mila. Ona nije bila nalik drugim devojčicama svog uzrasta. Dok su se one igrale lutkama i jurile kroz dvorište, Miline oči su uvek bile uprte ka tamnozelenim krošnjama drveća koje su je svakodnevno dozivale u nove avanture.
Mila je imala poseban dar – mogla je da razume šapat lišća i pesmu ptica. Svakog popodneva, nakon što bi završila domaće zadatke i igrala se sa drugarima, njen put bi je vodio ka šumi. Tamo su je čekali njeni pravi prijatelji: radoznale veverice, mudre sove i razigrani zečevi.
Jednog sunčanog dana, dok je pratila nepoznatu melodiju koja je dopirala iz srca šume, Mila je zastala u čuđenju. Iza starog hrasta, u skrivenom kutku obraslom mahovinom, ugledala je prizor koji joj je slomio srce – nekoliko malih šarenih ptica bilo je zarobljeno u staroj lovačkoj zamci. Njihova uplašena cvrkutanja ispunila su vazduh tugom.
„Ne brinite, mali prijatelji,“ prošaputala je Mila, dok su joj se oči punile suzama. „Pomoći ću vam.“
Pažljivo, kao da dodiruje najfiniji porcelan, svojim malim prstima je odmrsila zamku. Jedna po jedna, ptice su uzletale u nebo, ostavljajući za sobom trag od srebrnih perja koja su padala poput zvezda padalica. Ali jedna ptica, najmanjih krila i najlepšeg perja boje zalazećeg sunca, nije mogla da poleti. Njeno krilo bilo je povređeno.
„Pođi sa mnom,“ odlučno je rekla Mila, nežno uzimajući pticu u dlanove. „Mi ćemo te izlečiti.“
Kod kuće, Milini roditelji nisu mogli da sakriju iznenađenje kada je njihova ćerka ušla noseći povređenu pticu. Ali kada im je ispričala svoju priču, glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja, njihova lica su zasijala od ponosa.
„Mila,“ rekao je tata grleći je, „tvoja hrabrost je velika koliko i tvoje srce.“
Narednih dana, Milina soba pretvorila se u malu bolnicu. Napravila je meko gnezdo od starih šalova, hranila je pticu najboljim semenkama i pevala joj uspavanke. Svako jutro, ptica bi je dočekala sve jačim cvrkutom, kao da joj zahvaljuje na brizi.
Posle dve nedelje nege, došao je trenutak rastanka. Mila je otvorila prozor svoje sobe, a ptica je razumela – bilo je vreme za slobodu. Pre nego što je odletela, spustila se na Milino rame i nežno je kljucnula po obrazu, kao da je ljubi za doviđenja.
Od tog dana, Mila je postala čuvar šume. Druge ptice su je prepoznavale i pozdravljale svojim pesmama. Često bi nalazila male poklone na svom prozoru – šareno pero, svetlucavi kamenčić ili retku bobicu – znakove zahvalnosti od svojih krilatih prijatelja.
Vest o devojčici koja razume jezik životinja brzo se proširila selom. Uskoro su i druga deca počela da je prate u njenim šumskim avanturama, učeći od nje kako da vole i čuvaju prirodu. Zajedno su pravili kućice za ptice, hranilice za životinje i čistili šumske staze.
I tako je malo selo na obodu šume postalo mesto gde su ljudi i životinje živeli u savršenom skladu, zahvaljujući jednoj maloj devojčici čije je srce bilo dovoljno veliko da primi sav život šume u sebe.
A ako nekad prođete pored te šume i čujete posebno lepu ptičju pesmu, znajte – to možda peva ona ista ptica koju je Mila spasila, pričajući svoju priču novim generacijama šumskih stanovnika.
