Ova priča je posebna jer prati stvarnu junakinju – Irini. Ona nije lik iz mašte, već dete koje svojim avanturama i karakterom inspiriše roditelje koji su ovu priču osmislili samo za nju.
Jednog sunčanog jutra, Irini, devojčica sa dugom plavom kovrdžavom kosom i očima plavim poput neba, sedela je u svom dvorištu u Atini, gradu u kome je živela i zamišljeno gledala u nebo. Pored nje su bile njene dve najbolje drugarice, Nefeli i Danai, koje su se zajedno s njom igrale svakog dana. Sve tri su imale četiri godine i obožavale su da trče, skaču, smeju se i maštaju o neverovatnim avanturama.
Tog dana, Irini je imala posebnu ideju. Okrenula se ka Nefeli i Danai i ozbiljno rekla: „Zamislite, da postanemo astronauti i odemo u svemir! Možemo nositi astronautska odela i leteti svemirskim brodom. Posmatrale bismo planete i zvezde, a možda bismo čak pronašle i jednoroga!“
Nefeli i Danai su odmah radosno skočile. „Da, da! Idemo da tražimo jednoroga!“ uzviknule su u glas.
Plan je bio jasan – postale bi hrabre astronautkinje i zajedno otišle u svemir. Irini, Nefeli i Danai su se odmah dale na posao. Iako su bile samo četiri godine stare, Irini je već naučila mnoge važne stvari: znala je da se obuče sama, da opere zube, napravi sendvič, pa čak i da recituje pesmice! Mama Marija i tata Manolis su bili jako ponosni na nju, jer joj više nije trebalo stalno pomagati kao pre. Sada je bila velika devojčica, a i njene drugarice su bile isto tako hrabre.
Pre nego što su krenule u svemir, Irini je otrčala kod mame i tate. „Mama, tata,“ rekla je, „mi idemo u svemir! Tražićemo jednoroga i posmatrati planete. Nemojte brinuti, vraćamo se brzo!“ Mama Marija se nasmešila, poljubila Irini u obraz i stavila joj srce od ljubavi. „Srećan put, hrabra devojčice! Mi ćemo te čekati ovde, a kad se vratiš, pripremiću ti tvoj omiljeni ručak s puno ljubavi.“
Sada su bile spremne. Uzlećući u svom zamišljenom svemirskom brodu, Irini, Nefeli i Danai su krenule na svoje neverovatno putovanje. Prolazile su kroz svetleće oblake, a zatim su se uzdigle visoko iznad Zemlje. Odozgo su mogle videti plavu planetu i prelepe sjajne zvezde. Svaka planeta bila je jedinstvena: Jupiter sa svojim prstenovima, Mars crvene boje i svetlucava Venera.
„Pogledajte, kako je svet lep!“ rekla je Nefeli dok su letele pored Saturna. „Da li mislite da ćemo stvarno pronaći jednoroga?“ upitala je Danai sa osmehom.
„Sigurna sam da hoćemo!“ odgovorila je Irini. „Samo moramo verovati.“
Dok su nastavile svoje putovanje, jedna misao se polako provlačila kroz njihove male glave – kako će izdržati ceo dan bez mame i tate? Bile su navikle da se uvek oslanjaju na njih, posebno kad im zatreba zagrljaj ili poljubac pre spavanja. Ali Irini je hrabro rekla: „Sada smo dovoljno velike. Možemo da izdržimo ceo dan zajedno, a mame i tate će nas čekati kad se vratimo.“
I stvarno, nastavile su sa svojim istraživanjem svemira. Ispred njih se pojavila sjajna zvezda, toliko velika da je izgledala kao pravi svetionik u tami svemira. Iza zvezde, ugledale su… jednoroga!
„Pogledajte!“ uzviknula je Danai. „To je on! Pronašle smo jednoroga!“
Jednorog je imao krila od srebrnog sjaja, a griva mu je svetlucala u svim bojama duge. Polako im je prišao, a devojčice su ga gledale u čudu. „Znala sam da postoji!“ rekla je Irini s osmehom od uha do uha.
Jednorog im je ljubazno mahnuo repom i rekao: „Dobro došle, hrabre astronautkinje! Zaslužile ste ovu nagradu jer ste bile hrabre i verovale u svoje snove.“
Devojčice su bile oduševljene i provele su neko vreme uživajući u društvu jednoroga, diveći se prelepom svemiru oko njih. Ali polako je došlo vreme da se vrate kući. Bile su umorne, ali srećne.
Kada su se vratile na Zemlju, mame i tate su ih čekali s velikim osmesima. Mama Marija ili mama Toplica, kako je Irini zvala svoju mamu, odmah ju je zagrlila i pripremila njen omiljeni ručak. Srce od ljubavi, koje je mama stavila pre polaska, Irini je nosila sve vreme i to ju je grejalo u svemiru.
„Kako je bilo?“ upitala je mama.
„Bilo je neverovatno! Pronašle smo jednoroga i videle sve planete!“ odgovorila je Irini, još uvek puna uzbuđenja.
Tata Manolis je poljubio Irini i rekao: „Tako smo ponosni na tebe, astronautkinjo naša!“
I tako, uz topli ručak i zagrljaje svojih roditelja, Irini je znala da je svaka nova avantura pred njom moguća, jer sa hrabrošću, ljubavlju i prijateljstvom, može se stići i do zvezda.
Kraj.