Dimitrije se probudio jednog sunčanog jutra u svom selu Bukovcu sa velikim osmehom na licu. Bio je dečak od osam godina, sa smeđom kosom i smeđim očima koje su sijale svaki put kada bi pomislio na košarku. Njegova soba bila je puna plišanih igračaka, ali tog jutra u rukama je držao samo svoju omiljenu košarkašku loptu.
„Mama, mogu li napolje?“ upitao je dok je brzo doručkovao.
„Možeš, sine, ali nemoj ići daleko“, odgovorila je mama.
Napolju se Dimitrije igrao sa drugarima, ali su mu se misli stalno vraćale na priču koju je čuo od starijih dečaka. Govorili su da duboko u šumi postoji skriveni košarkaški teren. Bio je radoznao i želeo je da ga pronađe.
Uzeo je loptu i krenuo prema šumi. Ubrzo je iz žbunja začuo veseo glas.
„Zdravo! Ja sam Meda Medić!“ rekao je mali medved sa širokim osmehom.
Dimitrije se nije uplašio. „Ja sam Dimitrije. Tražim sakriveni košarkaški teren u šumi.“
„Znam gde je taj teren“, rekao je medved Meda Medić. „Ali košarka je najlepša kada se igra sa prijateljima.“
Ubrzo su im se pridružili rakun Uško, vuk Janko, sova Lana, kornjača Miki i veverica Mica. Sova Lana ih je povela do male čistine u šumi.
Na čistini se nalazio improvizovani košarkaški teren. Koš je bio napravljen od čvrstih grana i pričvršćen za staro deblo. Kamenčići su obeležavali teren, a trava je bila mekana i prijatna za igru.
„Ovo je baš pravi teren!“ rekao je Dimitrije.
„Ja ću biti sudija“, rekla je sova Lana.
Utakmica je počela. Medved Meda Medić čuvao je koš, veverica Mica je trčala brzo kao vetar, rakun Uško je precizno dodavao, vuk Janko je pazio da svi igraju pošteno, a kornjača Miki je strpljivo čekala pravi trenutak. Dimitrije je bodrio sve i radovao se svakom dobrom potezu.
Rezultat je stalno bio izjednačen. Kada bi jedna ekipa povela, druga bi je brzo stigla. Niko se nije ljutio, niko se nije svađao.
Kada je sunce počelo da zalazi, sova Lana je rekla:
„Utakmica je gotova.“
Svi su pogledali rezultat. Bio je nerešen.
„Nerešeno!“ rekla je veverica Mica.
„To znači da smo svi jednako dobri“, rekao je vuk Janko.
Dimitrije je seo na travu i rekao:
„Danas mi je najvažnije što smo složni, što se nismo svađali i što smo poštovali mišljenje jedni drugih. To je važnije od pobede.“
Nakon toga, Dimitrije se oprostio od prijatelja i krenuo kući. Kada je stigao, mama ga je čekala na vratima, zabrinutog lica.
„Dimitrije, gde si bio tako dugo?“ upitala je ozbiljnim glasom. „Zabrinula sam se. Otišao si u šumu sam, a nisi mi rekao gde ideš. To može biti opasno.“
Dimitrije je spustio glavu. Shvatio je da je pogrešio.
„Izvini, mama“, rekao je tiho. „Nisam razmišljao. Sledeći put ću ti uvek reći gde idem.“
Mama ga je zagrlila.
„Važno je da roditelji znaju gde su deca, da biste bili bezbedni“, rekla je. „Drago mi je što si to razumeo.“
Te večeri, dok je ležao u krevetu, Dimitrije je razmišljao o svemu što je tog dana naučio. Naučio je koliko su važni prijateljstvo, sloga i poštovanje, ali i to da uvek mora da kaže roditeljima gde ide.
Znao je da je prava pobeda u tome da budemo zdravi, da se ne svađamo, da poštujemo druge i da slušamo one koji brinu o nama.
I baš zbog toga je zaspao sa osmehom, siguran da je tog dana postao malo mudriji.
