Bio je hladan zimski dan, pahulje snega nežno su padale na prozorsko okno dedine i babine kuće. U toploj dnevnoj sobi, šestogodišnji Mihajlo sedeo je pored velike jelke koja je svetlucala raznobojinim lampicama. Pored njega su bili njegova mala sestra od strica Nataša, koja je imala samo četiri godine, i stariji brat Filip, koji je bio veliki Mihajlov brat od osam godina.
Ova priča je posebna jer prati stvarnog junaka – Mihajla. On nije lik iz mašte, već dete koje svojim avanturama i karakterom inspiriše oca, a ovu priču oni su zajedno osmislili.
Mihajlov tata i stric Ivan su odlučili da ove godine Novu godinu provedu svi zajedno kod babe i dede, pa su se tako dve porodice okupile u staroj porodičnoj kući. Miris babinih kolača širio se kroz celu kuću, a kroz prozor se videlo kako se snežni pokrivač polako stvara u dvorištu. Mihajlo je bio uzbuđen – ovo će biti posebna novogodišnja noć, osećao je to. Nije ni slutio koliko će biti u pravu i kakva će ih sve iznenađenja čekati te večeri.
Dok su se deca veselo igrala, Mihajlov tata se tiho iskrao iz kuće. Izašao je u zadnje dvorište noseći jednu tajanstvenu kutiju – bio je to vatromet koji će biti najveće iznenađenje večeri za mališane.
Kako se ponoć približavala, svi su se okupili u toplom dnevnom boravku. Uzbuđeni glasovi su se pomešali dok su zajedno odbrojavali: „Deset, devet, osam…“ Mihajlo je čvrsto držao Natašinu ruku, a Filip je poskakivao od uzbuđenja. „…tri, dva, jedan… Srećna Nova godina!“ Soba je odjednom bila ispunjena radosnim uzvicima i smehom. Grlili su se i čestitali, a deda i baba su svakome posebno poželeli sreću u Novoj godini.
„A sada“, rekao je Mihajlov tata tajanstvenim glasom, „imam jedno iznenađenje za sve. Hajdemo u dvorište!“ Nastala je vesela gužva dok su svi navlačili zimske jakne, kape i čizme. Nataša je cupkala od nestrpljenja dok joj je tata Ivan zakopčavao jaknu, a Filip je već bio prvi na vratima.
Napolju je sneg prestao da pada, a nebo je bilo vedro i zvezdano. Mihajlov tata ih je sve postavio na sigurno mesto, a onda je započeo čaroliju. Prva raketa poletela je uvis i rasprsla se u hiljade zlatnih iskrica. „Vau!“, uzviknuo je Mihajlo, širom otvorenih očiju. Nataša je pljeskala ručicama, a Filip je oduševljeno pokazivao na svaki novi bljesak na nebu.
Sledećih nekoliko minuta, nebo iznad njihove kuće pretvorilo se u čarobni vatromet boja. Crvene, zelene, plave i zlatne iskre plesale su po tamnom nebu, stvarajući magične oblike. „Ovo je kao da zvezde padaju!“, uzviknula je Nataša. „Pogledajte onu ljubičastu!“, dovikivao je Filip, a Mihajlo je samo ćutke posmatrao, očaran prizorom.
Kada se i poslednja iskra ugasila na nebu, vratili su se u toplu kuću. Deca su bila uzbuđena, ali i pomalo umorna od svih večerašnjih događaja. Brzo su se presvukli u tople, mekane pidžame i ušuškali se u veliki krevet u dečijoj sobi. Mihajlov tata seo je na ivicu kreveta sa knjigom bajki u rukama.
„A sada“, rekao je nežnim glasom, „jedna priča za laku noć.“ Tri para očiju gledala su ga sa iščekivanjem dok je otvarao knjigu. Nataša se privila uz Mihajla, a Filip se zavalio u mekani jastuk, spremni da završe ovaj čarobni dan uz još jednu lepu priču. Pre nego što je Mihajlov tata stigao do kraja priče, svo troje dece je već čvrsto spavalo. Mehurići njihovih snova mešali su se sa prelepim vatrometom koji su maločas gledali. Mihajlov tata je nežno poljubio svako dete u kosicu, pokrio ih ćebetom i tiho izašao iz sobe. Nova godina je tek počinjala, noseći sa sobom nova uzbuđenja i avanture koje su čekale ovu veselu decu.
Bila je duboka noć kada se Mihajlo iznenada probudio. Kroz tišinu sobe začuo je nekakvo čudno šuškanje i grebanje koje je dopiralo spolja. Srce mu je brzo zalupalo – možda je to Deda Mraz! Uzbuđeno je počeo da drmuska Natašu i Filipa koji su spavali pored njega.
„Probudite se!“, šapnuo je što je tiše mogao. „Čujem nešto… mislim da se Deda Mraz spušta niz dimnjak!“
Nataša i Filip su polako otvorili oči, još uvek bunovni od sna. Kada im je Mihajlo prošaputao šta se dešava, san je odmah nestao, a u njihovim očima zaiskrilo je oduševljenje. Svo troje su nepomično sedeli u velikom krevetu, osluškujući tajanstvene zvukove.
Šuškanje se nastavljalo, ali nekako… nije zvučalo kao da dolazi sve bliže. Filip je skupio obrve, razmišljajući.
„Mora da je sova upala u dimnjak“, prošaputao je važnim glasom.
„Ili golub“, dodala je Nataša tiho, stiskajući svog plišanog medu.
Ali Mihajlo nije bio ubeđen u njihove pretpostavke. Nešto mu je govorilo da ovo nije običan noćni posetilac. Polako je izvukao noge ispod toplog pokrivača i spustio bosa stopala na hladan pod. Korak po korak, približavao se velikom kaminu u uglu sobe.
Mihajlo je polako prišao kaminu i sada je mogao sasvim jasno da čuje – bilo je to stenjanje Deda Mraza koji se zaglavio u dimnjaku!
„Uh… ah… malo sam se zaglavio“, čuo se tihi glas iz dimnjaka. „Baš sam nespretan večeras!“
„Deda Mraz?“ prošaputao je Mihajlo uzbuđeno.
„Ho-ho-ho… da, ja sam deco“, odgovorio je nežan glas. „Izgleda da sam se dobro zaglavio. Možda sam pojeo previše bakinih kolača večeras… ili je ovaj dimnjak postao malo uži nego prošle godine.“
„Ne brinite, Deda Mraze, mi ćemo vam pomoći!“ šapnula je Nataša, cupkajući od uzbuđenja.
Filip je počeo da razmišlja. „Možda ako stanemo jedan na drugog…“
„Ne, ne,“ prekinuo ga je Mihajlo, „imam bolju ideju! Sećate se kako smo se igrali vatrogasaca prošlog leta? Napravićemo lanac!“
„Kao pravi spasioci!“ oduševio se Filip.
„Ali moramo biti tihi,“ podsetila ih je Nataša, „da ne probudimo babu i dedu!“
Filip, koji je bio najviši, pažljivo se popeo na čvrstu drvenu stolicu pored kamina. Mihajlo mu je pridržavao stolicu da bude stabilnija.
„Deda Mraze,“ šapnuo je Filip prema dimnjaku, „ja ću pružiti ruku, a vi je uhvatite najjače što možete!“
„Ho-ho, baš ste pametni mališani!“ odgovorio je Deda Mraz.
Filip je ispružio ruku što je više mogao u dimnjak. Osetio je kako ga neko hvata za ruku – bila je to velika, topla ruka u crvenoj rukavici.
„Uhvatio sam ga!“ prošaputao je Filip uzbuđeno.
Mihajlo je brzo stao iza Filipa i uhvatio ga za ruku. „Nataša, brzo, drži me za ruku!“
Mala Nataša je čvrsto uhvatila Mihajla. Iako je bila najmlađa, stegla je ručice svom snagom.
„Kada kažem tri, svi ćemo zajedno vući,“ šapnuo je Mihajlo. „Jedan… dva… tri… VUCI!“
Svo troje je vuklo iz sve snage. Čulo se kako Deda Mraz pokušava da se odgurne nogama o zidove dimnjaka.
„Još malo!“ dahtao je Filip.
„Ne daj se, Nataša!“ hrabrio ju je Mihajlo.
Odjednom se začulo glasno „PUF!“ i oblak čađi se spustio iz dimnjaka. Deca su na trenutak zakašljala, mašući rukama da rasteraju crni oblak. Kada se čađ malo razišla, pred njima je stajao pravi pravcati Deda Mraz! Bio je sav crn od čađi, samo su mu bela brada i rumeni obrazi virili kroz garave mrlje. Njegovo crveno odelo bilo je prekriveno crnim tačkama.
Deca su blistala od ponosa. Uspeli su da spasu Deda Mraza!
„Ho-ho-ho!“ nasmejao se što je tiše mogao, tapšući se po stomaku. „Kakvi mali junaci! Pravi mali spasioci! Znate, za sve ove godine koliko delim poklone, prvi put su mi deca pomogla da se izvučem iz dimnjaka.“
Dohvatio je svoju veliku crvenu vreću i počeo da pretura po njoj. „Ah, evo ih! Za tako posebne male heroje imam i posebne poklone.“
Izvadio je tri prelepo ukrašena paketa. Prvi je bio umotan u papir boje zlata koji je svetlucao čak i u mraku, sa velikom crvenom mašnom. Drugi je bio u srebrnom papiru sa plavom mašnom koja je sijala kao zvezda, a treći u prelepom zelenom papiru sa zlatnom mašnom koja je izgledala kao da je napravljena od pravih zvezda padalica.
„Hajde da zajedno stavimo ove poklone ispod jelke“, prošaputao je Deda Mraz namignuvši deci. Svi zajedno su se tiho prišunjali do dnevne sobe. Dok su smeštali poklone ispod jelke, Deda Mraz se okrenuo prema njima sa ozbiljnim izrazom lica.
„A sada, dragi moji mali spasioci, moram da vas zamolim za dve stvari“, rekao je tiho. „Prva je da ove poklone ne otvarate do jutra. To je važan deo novogodišnje čarolije.“
Deca su svečano klimnula glavama.
„A druga stvar…“, nastavio je Deda Mraz spuštajući glas još tiše, „ova večerašnja avantura mora ostati naša mala tajna. Znate, nije baš zgodno da se sazna kako se Deda Mraz zaglavio u dimnjaku“, nasmešio se blago. „To će biti naša posebna tajna koju ćete čuvati zauvek. Može?“
„Obećavamo!“ prošaputala su deca uglas, držeći se za ruke.
„Divno!“ rekao je Deda Mraz. „A sada, brzo u krevet! Moram da požurim, čekaju me druga deca. I zapamtite – ovo je naša tajna!“
Pre nego što je nestao u noći, Deda Mraz se još jednom okrenuo prema njima: „Znajte da ste večeras učinili nešto vrlo posebno. Pokazali ste da ste hrabri, složni i da imate velika srca. To je pravo bogatstvo – biti dobar i imati porodicu koja te voli i podržava.“
Te noći, dok su se vraćali u svoj topli krevet, deca su znala da su doživela nešto čarobno. Nisu samo spasili Deda Mraza – otkrili su da kada verujemo u dobro i kada pomažemo drugima, magija zaista postoji.
I znajte, draga deco, da se prava novogodišnja čarolija ne krije u ukrasima i poklonima ispod jelke. Ona živi u našim srcima, u osmesima koje delimo sa porodicom, u zagrljajima kojima tešimo jedni druge. Živi u našoj mašti koja nas vodi u najlepše avanture, i u dobrim delima kojima ulepšavamo dan drugim ljudima. Jer kada imamo jedni druge i kada verujemo u dobro, svaki dan u godini može biti ispunjen čarolijom – baš kao što su to otkrili Mihajlo, Filip i Nataša ove nezaboravne novogodišnje noći.
Bojanka Deda Mraz
Uz ovu čarobnu priču poklanjamo vam i bojanku Deda Mraza za dodatnu zimsku zabavu! Crtež možete preuzeti u digitalnom formatu, odštampati kod kuće i pustiti deci da oslobode svoju kreativnost dok stvaraju svoju verziju ovog nezaboravnog događaja!
