U velikoj drvenoj fioci, u sobi male Ane, živele su dve čarape blizanke – Cveta i Peta. Bile su potpuno iste – plave sa belim tačkicama, mekane i tople.
Svako jutro Ana bi ih obukla zajedno. Svako veče bi ih skinula zajedno. Svaki put u mašini za veš – zajedno. Svaki put u sušilici – zajedno. Zajedno, zajedno, uvek zajedno!
„Cveto,“ govorila bi Peta svake noći kad bi se vratile u fioku, „nismo li srećne što smo uvek zajedno?“
„Da,“ odgovarala bi Cveta, ali sve tiše i tiše.
Istina je bila drugačija. Cveta je bila umorna.
Umorna od toga što je uvek u paru. Umorna od toga što mora da bude ista kao Peta. Umorna od toga što niko ne može da ih razlikuje.
„Zašto ja ne mogu da budem drugačija?“ mislila je Cveta. „Zašto uvek moram da budem baš kao Peta?“
Jedne noći, dok su sve čarape u fioci spavale, Cveta je donela veliku odluku.
„Pobeći ću,“ šapnula je sama sebi. „Poći ću u avanturu i otkriću ko sam ja zapravo!“
Polako, veoma polako, iskobeljala se iz fioke. Spustila se niz ivicu fioke, pala na pod – pljas! – i otkotrljala se prema vratima sobe.
„Cveto? Gde ideš?“ pospano je upitala Peta.
„Idem da pronađem sebe,“ rekla je Cveta hrabro. „Zbogom, Peto!“
I pre nego što je Peta mogla da odgovori, Cveta je proklizala kroz pukotinu ispod vrata i našla se u hodniku.
Hodnik je bio veliki i mračan. Cveta je skakutala napred – skok, skok, skok – jer čarape ne mogu baš lako da hodaju.
„Sada sam slobodna!“ pomislila je. „Sada mogu da budem šta god želim!“
Ali šta tačno želi da bude?
Prva stvar koju je videla bila je biljka na stolu u dnevnoj sobi.
„Znam!“ uzviknula je Cveta. „Postaću kapa za tu biljku! Grane su uvek gole i hladno im je!“
Doskakala je do biljke i pokušala da se navuče preko grane. Ali bila je previše mala. Mogla je samo da pokrije deo grane, i to je izgledalo veoma čudno.
„Hmm,“ rekla je razočarano. „To nije uspelo.“
Nastavila je dalje.
U kuhinji je videla dečje rukavice na stolu. Bile su žute i imale su pet prstiju.
„O! Možda mogu da budem rukavica!“ pomislila je veselo.
Pokušala je da se oblikuje kao rukavica, ali problem je bio što ona ima samo jedno mesto – za stopalo – a rukavice imaju pet mesta – za svaki prst!
„Ovo je nemoguće,“ uzdahnula je.
Nastavila je da skakuće po kući.
„Mogu da budem marama!“ pomislila je.
Ali tada je shvatila da je previše duguljasta i uska. Izgledala je smešno.
„Zar ne postoji nešto što JA mogu da budem?“ pitala se tužno.
Baš u tom trenutku, čula je tiho plakanje.
„Ko to plače?“ upitala je Cveta.
„Ja,“ odgovorio je tanak glasić.
Cveta je doskakala ka zvuku i otkrila… čarapu! Ali ova čarapa je bila crvena sa jednom žutom prugom i imala je VELIKU rupu na peti.
„Ko si ti?“ upitala je Cveta.
„Ja sam Rupa,“ rekla je tužno crvena čarapa. „Nekada sam bila deo para, ali onda sam dobila ovu groznu rupu i Ana me je bacila ovde. Sada sam beskorisna.“
„O,“ rekla je Cveta. „Žao mi je.“
„A ti?“ upitala je Rupa. „Zašto si sama? Gde je tvoj par?“
„Pobegla sam,“ objasnila je Cveta. „Htela sam da budem nešto drugo, nešto posebno. Ali ne ide mi baš najbolje.“
„Razumem,“ rekla je Rupa.
Nastavile su da pričaju, i onda je Cveta čula još jedan glas.
„Hej! Ima još nekoga ovde?“
Iza ugla iskakutala je još jedna čarapa – bila je nekada roze, ali sada je bila isprana i izblelela, gotovo bela.
„Ja sam Bleda,“ predstavila se. „Bila sam najružičastija čarapa na svetu, ali nakon hiljadu pranja… eto me.“
„A ja sam Mala,“ rekla je mala zelena čarapa koja se pojavila iz kutije za igračke. „Prerasla su me deca. Sada sam mala za Anu. Ne pripadam nigde.“
Cveta je gledala sve te čarape – svaka drugačija, svaka sa svojom pričom, svaka sama.
„Zar… zar sve vi živite ovde?“ upitala je.
„Da,“ rekle su zajedno. „Mi smo čarape bez para. Niko nas ne želi.“
Cveta je razmišljala. Ona je pobegla da bude posebna, da bude drugačija. Pa… sada je našla čarape koje JESU drugačije. Ali nisu srećne.
„Zašto ne bismo napravili klub?“ predložila je iznenada Cveta. „Klub čarapa bez para!“
„Klub?“ upitala je Rupa.
„Da! Mesto gde sve čarape koje ne pripadaju paru mogu da se druže, da pričaju, da budu prijatelji!“
„To… to zvuči divno!“ rekla je Bleda.
„Ali šta bismo radili u klubu?“ upitala je Mala.
Cveta je razmišljala. Pa, šta čarape vole?
„Možemo da se vozimo niz stepenice!“ predložila je.
I to su uradile! Jedna po jedna, spuštale su se niz stepenice – viiiii! – smejući se i kotrljajući se.
„Možemo da igramo žmurke!“ rekla je Rupa.
I igrale su se! Sakrivale su se u kutije, ispod tepiha, iza vrata.
„Možemo da pričamo priče!“ dodala je Bleda.
I pričale su – svaka čarapa je imala svoju priču, svoja sećanja, svoje snove.
Dok su pričale i smejale se, iz fioke u Aninoj sobi, Peta je slušala njihov smeh. Bilo joj je tužno što je Cveta otišla, ali čula je koliko veselo zvuči.
„Možda… možda i ja treba da dođem?“ pomislila je Peta.
I pre nego što je stigla da se predomisli, iskobeljala se iz fioke i krenula ka zvucima smeha.
Kada je stigla do kupatila gde su se čarape okupile, Cveta je bila iznenađena.
„Peta! Šta ti ovde radiš?“
„Došla sam… došla sam da vidim da li si dobro,“ rekla je Peta tiho. „I… istinu da kažem, malo mi je dosadno u fioci sama.“
Cveta je gledala svoju sestru blizanku. Izgledala je usamljeno.
„Hej,“ rekla je Rupa, „i ona može da se pridruži klubu!“
„Ali ona JESTE u paru,“ rekla je Mala. „Sa Cvetom.“
„Pa… tehnički, sada više nisu par,“ rekla je Bleda. „Cveta je pobegla. Tako da su obe bez para!“
Cveta je pogledala Petu. Peta je pogledala Cvetu.
I obe su se nasmešile.
„Dobro došla u Klub čarapa bez para!“ rekle su sve čarape zajedno.
Te noći, pet čarapa – Cveta, Peta, Rupa, Bleda i Mala – sedele su u krugu i pričale do zore.
Pričale su o tome kako je biti drugačiji.
Pričale su o tome kako je biti sam.
Pričale su o tome kako je važno imati prijatelje.
„Znaš šta sam shvatila?“ rekla je Cveta.
„Šta?“ upitale su sve.
„Pobegla sam jer sam htela da budem posebna, da budem drugačija od Pete. Ali sada vidim da biti poseban ne znači biti sam. Biti poseban znači znati ko si i biti SREĆAN.“
„I,“ dodala je Peta, „biti u paru ne znači biti isti. Sada znam – možemo da budemo zajedno i dalje, ali na svoj način.“
Rupa je dodala. „A biti drugačiji ne znači biti sam. Možemo biti različiti i ZAJEDNO!“
Sledećeg jutra, Ana je ušla u kupatilo da opere ruke i videla je nešto čudno.
Pet čarapa je bilo složeno u krug, kao da drže sastanak.
„Mama!“ pozvala je. „Moje čarape su u kupatilu!“
Anina mama je došla i pogledala.
„O,“ rekla je sa osmehom. „To su stare čarape koje nemaju par. Htela sam da ih bacim.“
„Ne!“ uzviknula je Ana. „One su… one su prijatelji! Možda nemaju parove, ali imaju jedna drugu!“
Mama je pogledala Anu, potom čarape.
„Znaš šta? U pravu si,“ rekla je. „Imaš li ideju šta da uradimo sa njima?“
Ana je razmišljala. A onda je dobila sjajnu ideju!
„Napravimo lutke! Svaku čarapu možemo da pretvorimo u lutku!“
I tako je i bilo.
Crvena Rupa je postala zmaj (rupa na peti je bila savršena za dah vatre).
Bleda je postala prineza (njena bleda boja je bila kao venčanica).
Mala je postala crv (jer je bila tako mala i dugačka).
A Cveta i Peta?
Postale su dve zmajice blizanke – ali jedna je dobila crvene oči, a druga plave. Bile su slične, ali ne više iste.
Svake večeri, Ana bi se igrala sa svojim čarapa-lutkama. I čarape su bile srećnije nego ikada pre.
„Znaš,“ šapnula je Cveta Peti jedne večeri nakon igre, „srećna sam što sam pobegla. Ali još sam srećnija što sam se vratila.“
„Zašto?“ upitala je Peta.
„Jer sam shvatila nešto važno,“ rekla je Cveta. „Ne moraš da bežiš da bi bio poseban. I ne moraš da budeš sam da bi bio drugačiji. Možeš biti TI, čak i kada si sa drugima.“
Peta se nasmešila. „I možeš biti u paru, a ipak biti svoj.“
Sve čarape su se složile.
I od tog dana, u Aninoj sobi, postojao je poseban Klub čarapa bez para – klub gde svaka čarapa može da bude ono što jeste, gde se drugačije slavilo, i gde prijateljstvo nije zavisilo od toga da li si u paru ili ne.
Jer najvažniji par nije onaj koji izgleda isto.
Najvažniji par je onaj gde možeš biti ono što jesi.
