Bilo je hladno zimsko popodne, sneg je padao celog predhodnog dana. Dečak po imenu Bojan je jedva čekao da isproba svoje nove sanke, pa je odlučio da ode sam na livadu blizu svog sela kako bi uživao u sankanju. Međutim, niz livadu se previše brzo spustio, nije uspeo da zaustavi sanke, izgubio je ravnotežu i skliznuo u gustu šumu. Zaustavio se kada je udario u veliko drvo.
Svestan da je zalutao, Bojan je osetio strah. Našao se sam u nepreglednoj šumu prekrivenoj snegom. Počeo je da plače i doziva u pomoći, nadajući se da će ga neko čuti i pronaći. Na njegovo iznenađenje, nakon nekog vremena, začuo je korake u snegu.
Lisica Mara, medved Mrka i orao Miki, najbolji prijatelji iz te čarobne šume, stigli su do mesta gdje je Bojan bio. Vidjevši uplašenog dečka, brzo su priskočili da mu pomognu.
Lisica Mara je prišla Bojanu i nežno rekla: „Ne brini, mi smo tvoji prijatelji, i pomoći ćemo ti da se vratiš kući.“
Medved Mrka se ponudio da vuče sanke na koje je smestio uplakanog dečaka, a orao Miki je odleteo visoko iznad njih kako bi pronašao tragove koji će ih voditi natrag prema selu.
Putovanje kroz snežnu šumu bilo je avanturističko i uzbudljivo. Bojan je bio zapanjen čarima zimske prirode, a njegovi prijatelji iz šume su mu pokazivali tragove životinja i objašnjavali kako da prepozna siguran put natrag.
Nakon nekog vremena stigli su do sela. Bojan je bio presrećan da vidi svoje roditelje koji su ga čekali sa toplim čajem i ćebetom. Zahvalio se svojim novim prijateljima i obećao da će ubuduće biti oprezniji i da će se često igrati sa svojim šumskim prijateljima, znajući koliko su posebni i pouzdani.
Dečak Bojan je naučio važnu lekciju o odgovornosti i sigurnosti, i shvatio da nikada ne bi smeo lutati sam po šumi. Lisica Mara, medved Mrka i orao Miki su znali da su učinili dobro delo i da će nastaviti istraživati šumu zajedno sa dečakom Bojanom, čineći svaku pustolovinu još čarobnijom i nezaboravnijom.
