U jednoj velikoj prodavnici školskog pribora, na najvišoj polici, stajala je jedna sasvim posebna školska torba.
Bila je nova, plava i ukrašena velikim žutim zvezdicama. Imala je dva široka kaiša, mnogo džepića i dovoljno mesta za sveske, knjige, pernicu, užinu i još poneku sitnicu.
Torba je bila kupljena baš za devojčicu po imenu Mila, koja je tog septembra trebalo da krene u prvi razred.
Od trenutka kada je čula da će uskoro imati svoju malu vlasnicu, torba je postala veoma važna sama sebi.
„Ja sam školska torba“, ponosno je pomislila. „To znači da znam sve o školi!“
Niko joj se nije suprotstavljao, pa je torba nastavila da razmišlja.
„Znam kako se ide u školu. Znam kako se sedi u klupi. Znam gde stoje sveske. Znam kako se drži olovka. A znam čak i kako se prave prijatelji!“
Toliko je porasla od važnosti da su joj se kaiševi jedva pomerali.
A onda je jednog dana u prodavnicu došla Mila sa mamom.
Devojčica je dugo gledala torbe, sve dok nije ugledala baš nju — plavu torbu sa žutim zvezdicama.
„Mama, hoću ovu! Pogledaj kako je lepa!“
Mama se nasmešila.
„Ako ti se toliko dopada, mislim da smo pronašle tvoju školsku torbu.“
Mila je stavila torbu na leđa i pogledala se u ogledalo.
Torba je bila presrećna.
„Znala sam! Baš sam ja stvorena za školu!“
Sutradan je Mila pažljivo spakovala svoje stvari. U torbu su prvo stavile sveske, zatim pernicu, a onda i malu flašicu vode.
„Pazi da ništa ne zaboravimo“, rekla je mama.
Torba se ponosno nasmešila na svoj način.
„Ne brini. Ja ću sve čuvati!“
I zaista, torba je sve vreme bila uz Milu.
Kada je došao prvi dan škole, Mila je stavila torbu na leđa i krenula prema školi.
Torba se njihala levo-desno.
„Ne brini, Mila“, pomislila je. „Ja znam put!“
Naravno, Mila je bila ta koja je znala kuda treba da ide.
Kada su stigle pred školu, Mila je zastala.
Ispred nje je bila velika kapija, a iza nje dvorište puno dece.
Neka deca su se smejala, neka su trčala, a neka su čvrsto držala mame i tate za ruke.
Mila je na trenutak pogledala svoju torbu.
„Malo me je strah“, šapnula je.
Torba se iznenadila.
„Kako može da te bude strah? Ja sam ovde! Ja znam sve o školi!“
Ali Mila je ipak duboko udahnula i zakoračila kroz kapiju.
U učionici su ih dočekale šarene slike na zidovima, stolice i klupe i velika tabla.
Učiteljica je veselo pozdravila decu.
„Dobro došli, prvaci!“
Mila je sela u svoju klupu, a torbu je pažljivo spustila pored sebe.
Torba je bila veoma uzbuđena.
„E, sad ćete svi videti koliko ja znam!“
Učiteljica je rekla:
„Deco, izvadite sveske i olovke. Danas ćemo napraviti naše prve školske linije.“
Mila je otvorila torbu, izvadila svesku i pernicu, a zatim uzela olovku.
Torba je nestrpljivo čekala.
„Evo! Sad ćemo pokazati kako se drži olovka!“
Ali… ništa se nije dogodilo.
Olovka je ostala u Milinoj ruci.
Mila ju je pravilno namestila među prste i počela pažljivo da povlači linije po papiru.
Prva linija bila je malo kriva.
Druga je bila mnogo bolja.
Treća je bila prava kao putić.
Torba je ćutala.
„Čekaj malo…“, pomislila je. „Pa ja ne umem da držim olovku!“
Pokušala je da zamisli kako bi to izgledalo, ali torba nije imala prste.
„Aha“, shvatila je. „Ja mogu samo da čuvam olovku.“
Mila je nastavila da crta.
Kada je završila, nasmešila se.
„Pogledajte, učiteljice!“
„Bravo, Mila! Odlično si počela.“
Torba je bila ponosna.
Ali sada ne na sebe.
Bila je ponosna na Milu.
Kasnije je došlo vreme za odmor.
Deca su istrčala u dvorište, a torbe su ostale u učionici.
Torba je kroz prozor posmatrala Milu.
Devojčica je stajala sama i gledala drugu decu kako se igraju.
Tada joj je prišla jedna devojčica sa dve pletenice.
„Zdravo! Kako se zoveš?“
Mila se nasmešila.
„Ja sam Mila. A ti?“
„Ja sam Lena. Hoćeš da se igramo?“
„Hoću!“
Njih dve su uhvatile loptu i ubrzo počele da se smeju.
Torba je sve posmatrala.
„Ali… ja sam mislila da znam kako se prave prijatelji“, pomislila je.
Zatim se setila Milinog osmeha.
Setila se njenih reči.
I shvatila nešto veoma važno.
„Ne. Prijatelji se ne prave pomoću torbe. Mila je ta koja prilazi, razgovara, sluša i smeši se.“
Torba više nije bila tužna.
Naprotiv.
Bila je srećna što je Mila pronašla novu drugaricu.
Posle odmora, učiteljica je zamolila decu da otvore sveske.
Mila je ponovo posegnula u torbu.
„Gde mi je olovka?“
Torba je ponosno odgovorila u sebi:
„Ovde! Ja sam je sačuvala!“
Mila je pronašla olovku i nastavila da radi.
Tada je torba shvatila da i ona ima svoj važan posao.
Ona nije umela da piše.
Nije umela da crta.
Nije umela da računa.
Nije umela ni da sklapa prijateljstva.
Ali je zato umela da čuva Miline stvari.
Čuvala je sveske da se ne pokvase kada je napolju počela da pada kiša.
Čuvala je pernicu da olovke ne ispadnu.
Čuvala je užinu da ostane uredno spakovana.
I svaki put kada bi Mila nešto zatrebala, torba je bila tu.
„Izvoli“, kao da je govorila. „Tvoja sveska je ovde. Tvoja olovka je ovde. Sve je na sigurnom!“
Kada je školski dan konačno završen, Mila je stavila torbu na leđa i krenula kući.
Bila je umorna, ali veoma srećna.
Čim je ušla u kuću, potrčala je kod mame.
„Mama! Danas sam napisala svoje prvo slovo!“
„Bravo!“
„I upoznala sam Lenu. Ona mi je sada drugarica!“
Torba je stajala okačena pored vrata i slušala.
Bila je neobično tiha.
Više nije mislila da zna sve.
Sada je znala nešto mnogo važnije.
„Ne moram da znam da pišem“, pomislila je.
„Ne moram da znam da crtam.“
„Ne moram da znam kako se prave prijatelji.“
„Dovoljno je da dobro radim ono što umem.“
Torba je pogledala svoje žute zvezdice na plavoj tkanini.
Samo se zadovoljno nasmešila.
Jer sada je znala da Mila i ona čine pravi mali tim.
Mila je bila hrabra, radoznala i spremna da uči.
A torba je bila tu da joj čuva sve što joj je potrebno.
I dok je te večeri visila pored vrata i čekala novi školski dan, tiho je pomislila:
„Ne moram da znam sve da bih bila važna. Važno je da budem najbolja u onome što mogu da uradim.“
A njene žute zvezdice kao da su zasijale malo jače.
Nije važno ko misli da zna najviše. Važno je da svako radi ono što najbolje ume. Kada svako doprinese svojim malim delom, zajedno mogu da budu pravi tim.
