Svake jeseni, kada bi lišće obojilo drveće u zlatne, narandžaste i crvene boje, baka Milica bi u svojoj maloj kuhinji pravila najukusniji džem od šljiva u celom selu.
Dok je džem polako krčkao u velikoj šerpi, cela kuća mirisala je na slatke šljive i cimet. Taj miris širio se kroz svaki kutak doma, pa je čak i mačak Miki rado ležao pored šporeta i zadovoljno preo.
Anina omiljena jesenja avantura bila je upravo taj dan.
„Bako, mogu li da promešam džem?“ upitala bi uzbuđeno.
„Naravno, ali polako i pažljivo“, odgovarala bi baka uz osmeh.
Kada je džem bio gotov, baka ga je pažljivo sipala u teglice. Ove godine napravila je jedanaest tegli. Sve ih je uredno zatvorila, obrisala, zalepila etikete i odnela u ostavu.
Na deset poklopaca nacrtala je po malo srce, a na jednoj tegli nacrtala je malu ljubičastu šljivu.
Sve tegle mirno su stajale na polici.
Sve… osim jedne.
Tegla sa nacrtanom šljivom osećala se nekako drugačije.
„Zašto moram samo da stojim ovde u mraku?“ tiho je gunđala.
„Zašto me niko ne otvori? Zar nije lepše biti na stolu nego sedeti na polici?“
Ako tegle mogu da uzdišu, ova je sigurno uzdahnula baš tada.
Te noći, kada su svi u kući zaspali, tegla se nežno zaljuljala.
Pa još jednom.
Pa još malo.
„Hajde, mogu ja to“, šapnula je sama sebi.
Polako se otkotrljala do ivice police, pažljivo sišla na pod ostave i nastavila da se kotrlja niz hodnik.
Ujutru je Ana prva ušla u ostavu.
Brojala je tegle naglas.
„Jedan… dva… tri… deset…“
Zastala je.
„Bako! Nedostaje jedna tegla džema!“
Baka Milica se samo blago nasmešila.
„Aha… izgleda da je opet krenula u šetnju.“
Ana je začuđeno raširila oči.
„Kako tegla može da šeta?“
„O, neke tegle imaju veoma nemiran duh“, rekla je baka uz osmeh. „Hajde da je pronađemo.“
Tražile su je po celoj kući.
Najpre su je pronašle ispod kreveta.
„Dobro jutro“, rekla je Ana kroz smeh. „Šta radiš ovde?“
Naravno, tegla nije odgovorila.
Samo je izgledala kao da se smeška.
Sutradan je nestala ponovo.
Ovoga puta sakrila se u veliku tatinu čizmu.
„Baš si nestašna“, rekla je baka dok ju je pažljivo vadila.
Treći put otkotrljala se čak do dvorišta.
Ana ju je pronašla iza zelene kante za zalivanje cveća.
„Evo te! Mislila sam da si otišla u posetu komšijama!“
Svaki put vraćale bi je na policu.
I svaki put tegla bi nekoliko dana mirno stajala.
A onda bi ponovo nestala.
Posle nekoliko dana Ana se namrštila.
„Zašto ne može da bude mirna kao ostale tegle?“
Baka je sela pored nje i pomazila je po kosi.
„Znaš, možda joj nije lepo da stoji sama u ostavi.“
„Kako to misliš?“
„Pa, džem nije napravljen da čeka zauvek. Napravljen je da obraduje nekoga. Da se namaže na svež hleb ili palačinke. Da izmami osmeh. Da okupi porodicu oko stola.“
Ana je malo razmislila.
Zatim se široko osmehnula.
„Mislim da znam šta joj treba!“
Te večeri nisu vratile nestašnu teglu na policu.
Odnele su je pravo na trpezarijski sto.
Baka je pažljivo otvorila poklopac.
Odmah se prostorijom proširio divan miris slatkih šljiva i cimeta.
„Mmmm! Kako lepo miriše!“, uzviknula je Ana.
Namazale su džem na kriške toplog domaćeg hleba, a zatim i na mekane palačinke.
Cela porodica okupila se za stolom.
Čuo se smeh.
Kašičice su veselo zveckale.
Neko je tražio još jednu krišku hleba sa džemom od šljiva.
Neko još jednu palačinku.
A tegla?
Kada bi mogla da se smeši, smešila bi se od poklopca do dna.
Prvi put otkad je napravljena, bila je tamo gde je oduvek želela da bude.
Među ljudima koji se vole.
Od toga dana više nikada nije pobegla.
Nije više imala razloga.
Shvatila je da je njena najveća sreća bila upravo u tome da svoju slatkoću podeli sa drugima.
A baka Milica je, uz osmeh, rekla:
„Vidiš, Anči, neke stvari nisu stvorene da stoje same na polici. Njihova prava čarolija počinje tek kada ih podelimo.“
Ana je klimnula glavom i uzela još jedan zalogaj.
Bio je to, sigurno, najslađi džem koji je ikada probala.
Baš kao džem, i lepe priče, zagrljaji, osmesi i ljubazne reči najlepši su kada ih delimo sa onima koje volimo.
