U jednom malom, urednom seoskom dvorištu, okruženom zelenom travom i mirisnim cvećem, živelo je mnogo veselih kokošaka. Svako jutro, čim bi prve zrake sunca provirile iza brda i obasjale krov starog ambara, u dvorištu bi počela ista vesela gužva.
Kokoške bi se budile, protezale krila i žurile ka svojim gnezdima. Sve su imale isti običaj: trebalo je što pre sneti jaje, a zatim ceo dan šetati po dvorištu, čeprkati po zemlji i zadovoljno kokodakati.
Ali jedna kokoška bila je drugačija.
Zvala se Cakana.
Dok su druge kokoške užurbano trčkarale tamo-amo, Cakana bi polako izašla iz svog gnezda, pogledala nebo i nasmešila se jutru.
Najpre bi otišla do svog omiljenog mesta ispod velikog drveta. Tamo bi kljucnula nekoliko ukusnih zrna, kao da uživa u svojoj jutarnjoj gozbi. Zatim bi raširila krila i lagano se protegnula.
„Ah, kako je lepo ovo jutro!“, govorila bi Cakana. „Nigde ne treba žuriti.“
Posle toga bi sela u travu i posmatrala oblake koji su plovili nebom. Nekada bi joj se učinilo da jedan oblak liči na ovcu, drugi na cvet, a treći na ogromno belo pero.
Ostale kokoške su je začuđeno posmatrale.
„Cakana, opet kasniš!“, govorila bi debela kokoška Persa. „Sve druge kokoške već su snele jaja, a ti još gledaš oblake.“
„Farmer čeka jaja!“, dodavala bi druga kokoška. „Treba samo brzo da završiš posao.“
Cakana bi se samo blago nasmešila i odgovorila:
„Svako ima svoj ritam. Ja volim da ništa ne radim na brzinu.“
Tako su prolazili dani. Dok bi ostale kokoške ujutru već bile gotove sa svojim poslom, Cakana bi svoje jaje snela tek predveče, kada bi sunce polako krenulo da zalazi.
Farmer bi svake večeri dolazio do njenog gnezda i iznenađeno zastajao.
„Pa ovo je zaista posebno jaje!“, govorio bi.
Cakanina jaja bila su prelepa. Bila su glatka, sjajna i savršeno oblikovana. Izgledala su kao da ih je neko pažljivo pravio, bez žurbe i sa mnogo ljubavi.
Jednog dana, farmer je odlučio da nekoliko njenih jaja ponese na veliki seoski sajam. Na sajmu su ljudi razgledali razne proizvode, a među njima su se posebno istakla Cakanina jaja.
Jedna ugledna gospođa iz grada probala je jaje i iznenađeno rekla:
„Ovo je najukusnije jaje koje sam ikada probala!“
Farmer se obradovao, ali se i zapitao:
„Pitamo se koja je kokoška snela ovako divno jaje?“
Kada se vratio kući, pogledao je u gnezda i ubrzo saznao da je jaje bilo Cakanino.
Vest se brzo proširila dvorištem.
Sve kokoške su se okupile oko Cakane.
Persa je malo spustila glavu i rekla:
„Cakana, možda smo pogrešile. Mislile smo da je brzina najvažnija.“
Cakana je nežno pogledala svoje drugarice.
„Nije važno ko je prvi završio“, rekla je. „Važno je da ono što radimo uradimo pažljivo i sa radošću.“
Od tog dana kokoške su počele drugačije da započinju svoja jutra. Nisu više jurile kao ranije. Neke bi zastale da uživaju u toplom suncu, neke bi se protegnule, a neke bi posmatrale cveće u dvorištu.
Ubrzo su primetile nešto zanimljivo.
I njihova jaja postala su lepša, jer ih više nisu nosile u žurbi, već mirno i pažljivo.
A Cakana?
Ona je i dalje svako jutro prvo pozdravila sunce, uživala u svojim zrncima i gledala oblake.
Jer je znala jednu važnu stvar:
Ono što radimo sa pažnjom, strpljenjem i ljubavlju često ispadne najlepše. Nije uvek najvažnije biti najbrži — mnogo je važnije raditi nešto od srca.
