Bilo jednom jedno malo, okruglo, plavo dugme. Živelo je na omiljenoj košulji dečaka koji se zvao Marko.
Svakog jutra Marko bi obukao svoju košulju, zakopčao dugmiće i veselo krenuo u obdanište. Dok bi se igrao, trčao i smejao sa drugarima, malo plavo dugme je sve to posmatralo.
Ali jednog dana dugme je tužno uzdahnulo.
„Baš mi je dosadno“, promrmljalo je. „Marko svaki dan trči, skače i istražuje svet, a ja samo stojim na istom mestu. Nikada ne idem u pravu avanturu.“
Susedno dugme ga je nežno upozorilo:
„Nemoj tako da misliš. I mi imamo važan posao. Čuvamo da Markova košulja bude zakopčana.“
Ali plavo dugme nije želelo da sluša.
„Ja želim da budem slobodno!“
Sledećeg jutra, dok je Marko žurio na doručak, dugme se malo zavrtelo, malo povuklo, a konac je polako popustio.
„Puc!“
Dugme je otpalo sa košulje i otkotrljalo se pravo ispod kreveta.
„Juhu! Slobodno sam!“ uzviknulo je radosno.
Kotrljalo se preko poda, između prašnjavih kutija i mekih papuča, sve dok nije ugledalo jednu usamljenu čarapu.
„Zdravo! Kako se zoveš?“ upitalo je dugme.
„Ja sam leva čarapa“, tužno odgovori čarapa.
„Zašto si sama?“
„Izgubila sam svoju sestru. Bez nje niko ne želi da me obuče. Samo ovde ležim i čekam.“
Dugmetu je bilo žao čarape.
„Sigurno će se jednog dana vratiti“, pokušalo je da je uteši.
Nastavilo je dalje i uskoro upalo u Markovu patiku. Tamo je pronašlo kratku olovku bez vrha.
„A zašto si ti ovde?“ upitalo je.
Olovka je tiho odgovorila:
„Nekada sam crtala najlepše kuće, drveće i sunce. Ali sada sam se istupila i niko me više ne koristi.“
Dugme je nastavilo svoju šetnju, ali što je više upoznavalo stvari koje su bile izgubljene, sve je manje bilo srećno.
Nigde nije bilo smeha.
Nigde nije bilo igre.
Svi su nekoga ili nešto čekali.
Tada je dugme zastalo i zamislilo se.
Setilo se Marka koji ga je svakog jutra zakopčavao. Setilo se toplog sunca koje je obasjavalo košulju dok su zajedno šetali. Setilo se igre u parku, vrtića, zagrljaja i smeha.
„Možda moje mesto ipak nije bilo tako dosadno“, tiho je reklo. „Tamo sam bio važan. Pomagao sam Marku svakog dana.“
U tom trenutku začuo se Markov glas.
„Mama! Gde mi je plavo dugme? Ne mogu da zakopčam košulju!“
Dugmetu je srce zaigralo.
„Moram da se vratim!“
Počelo je brzo da se kotrlja preko poda. Preskočilo je ivicu tepiha, provuklo se pored papuča i stiglo tačno ispred Markovih nogu.
„Evo ga!“ obradovao se Marko.
Mama se nasmešila, uzela iglu i plavi konac, pa pažljivo prišila dugme nazad na košulju.
„Sada ćeš biti čvrsto na svom mestu“, rekla je.
Dugme je bilo srećno.
Više nije mislilo da je njegov posao dosadan.
Kada je Marko potrčao u obdanište, dugme je veselo poskakivalo zajedno sa njim na košulji.
„Baš je lepo biti tamo gde nekome značiš“, šapnulo je.
I od tog dana više nikada nije poželelo da pobegne.
Svako ima svoje posebno mesto i svoju važnu ulogu. Kada pomažemo drugima, naše srce je puno radosti.
