Duboko u šumi, gde je drveće bilo visoko, a sunčevi zraci stidljivo provirivali kroz grane, živeo je mali zmaj po imenu Vatroslav. Bio je zelen kao list, imao je mala krila i toliko dugačak rep da bi njime često zakačio neku granu.
Ali Vatroslav je imao jednu tajnu. Plašio se svog dima.
Dok su drugi zmajevi veselo izbacivali vatru i dim visoko u nebo, Vatroslav bi duboko udahnuo. Osetio bi kako mu se u stomaku budi topla vatrica, a čim bi iz njegovih nozdrva izašao prvi mali oblačić dima, uzviknuo bi:
„Jao! Duh!”
I brže-bolje sakrio bi se iza najbližeg žbuna.
Ostali zmajevi bi se nasmejali. Nisu želeli da ga povrede, ali je Vatroslava ipak bilo sramota.
„Kako možeš da se plašiš svog dima?” upitao ga je veliki zmaj Plamenko. „Pa to je tvoj dim!”
Vatroslav je samo slegnuo ramenima. Nije znao kako da objasni da mu dim liči na sivog duha iz bakinih priča.
Jednog jutra, dok je šetao pored bistrog potoka, sreo je sovu. Sedela je na grani i pažljivo ga posmatrala.
„Čula sam da se plašiš svog dima”, rekla je.
„Svi to znaju”, uzdahnuo je Vatroslav. „Ja sam jedini zmaj koji beži od svog nosa.”
Sova je nakrivila glavu.
„Reci mi, da li si nekada zastao i dobro pogledao svoj dim?”
„Nisam”, odgovorio je Vatroslav. „Čim ga vidim, pobegnem.”
„Onda je možda vreme da uradiš nešto drugačije”, rekla je sova. „Sledeći put nemoj da bežiš. Samo ga pogledaj.”
Te večeri Vatroslav je dugo razmišljao. Bio je pomalo uplašen, ali je odlučio da pokuša.
Sutradan je otišao na proplanak gde su bili ostali zmajevi. Duboko je udahnuo i lagano dunuo.
Iz njegovih nozdrva pojavio se tanak, siv oblačić dima.
Vatroslav je zažmurio. Hteo je da pobegne. Ali se setio sovinih reči.
Polako je otvorio oči.
Oblačić se uvijao kroz vazduh i odjednom… ličio je na malog zeca! Dimni zec je, kao da skače, poskakutao kroz vazduh i nestao.
Vatroslav je začuđeno trepnuo.
„To sam ja napravio?”
„Hajde, napravi još jedan!” povikala je veverica sa grane.
Vatroslav je ponovo dunuo.
Ovoga puta dim se pretvorio u leptira. Zatim u razigranog psa. Posle toga pojavio se i smešni slon sa pet nogu, pa su se svi slatko nasmejali.
Zmajevi su počeli da aplaudiraju.
Plamenko je oduševljeno rekao:
„Tvoj dim je neverovatan! Moj pravi samo obične oblake, a tvoj pravi čitavu predstavu!”
Vatroslav se široko osmehnuo.
Tada je shvatio nešto važno. Nije se plašio svog dima. Plašio se onoga što je mislio da će videti.
Od tog dana postao je poznat kao zmaj čiji dim pravi najlepše i najsmešnije oblike. Svakog jutra životinje iz cele šume dolazile su da gledaju njegove dimne zečeve, leptire, pse i neobične slonove.
A kada bi ga neko pitao da li se ponekad još uvek uplaši, Vatroslav bi se nasmešio i rekao:
„Naravno da se ponekad uplašim. Ali sada znam da hrabrost znači da pogledamo svoj strah i damo mu priliku da nas iznenadi.”
Ponekad nas najviše plaši ono što ne poznajemo. Kada skupimo hrabrost da pogledamo svoj strah, otkrijemo da možda uopšte nije strašan.
