Mali Nikola imao je sedam godina i jednu veoma neobičnu naviku. Svake večeri, pre nego što mama ugasi svetlo, otvarao bi prozor i zamišljao da hvata male bele oblake u staklenu teglu sa zelenim poklopcem.
„Oblaci su mekani i svetli“, govorio je svojoj mački Pahuljici. „Kad su oni tu, soba izgleda veselo.“
Tegla je stajala na polici pored kreveta i blago svetlucala na mesečini. Nikola je voleo da posmatra tu teglu dok tone u san.
Jedne večeri nebo je bilo potpuno prazno. Nije bilo nijednog oblaka — ni malog, ni velikog, pa čak ni njegovog omiljenog oblaka kog je zvao Pufko.
Nikola je otvorio prozor, podigao teglu i čekao, ali oblaci nisu dolazili.
„Mama, gde su nestali oblaci?“ upitao je zabrinuto.
Mama se nasmešila i pomazila ga po kosi.
„Otišli su da odnesu kišu nekom drugom mestu. Vratiće se uskoro.“
Ali te noći Nikola nije mogao odmah da zaspi. Soba mu je izgledala drugačije, tiše i mračnije nego obično. Privukao je jorgan bliže sebi i pogledao ka polici.
Tada je primetio nešto neobično.
Na zidu pored kreveta sijale su sitne svetlucave tačkice, kao male zvezde. Nikola je polako ustao i prišao bliže. Dotakao je jednu prstom. Bila je topla i nežna.
„Pogledaj, Pahuljice… svetlušci!“ šapnuo je mački.
Odjednom je shvatio da su oblaci, svaki put kada bi ih zamišljao u tegli, ostavljali po malo svoje svetlosti u njegovoj sobi.
Nikola se vratio u krevet i posmatrao kako svetlucave tačkice trepere po zidu. Jedna je ličila na zeca, druga na brod, a jedna velika i mekana baš na Pufka.
Mačka Pahuljica mu se sklupčala kraj nogu i tiho zapredela.
„Mrak ipak nije strašan“, rekao je Nikola tiho. „Samo je drugačiji.“
Nasmešio se, zatvorio oči i mirno zaspao.
Sledećeg jutra oblaci su se vratili na nebo. Među njima je bio i veliki, okrugli Pufko koji je polako plutao iznad Nikoline kuće.
Nikola mu je veselo mahao kroz prozor, a Pahuljica je skakutala oko njegovih nogu.
Dečak je pogledao svoju teglu na polici, pa se nasmešio i ostavio je tamo.
„Znaš, Pahuljice“, rekao je tiho, „nije važno da li su oblaci tu ili ne. Kad se nečega plašimo, dovoljno je da budemo hrabri i tada pronađemo svetlo i tamo gde ga ranije nismo videli.“
Pahuljica je zadovoljno zamjaukala, a Nikola je još jednom pogledao svetlucave tačkice na zidu koje su se jedva videle na jutarnjem suncu.
Od tog dana više se nije plašio mraka, jer je znao da u svakom mraku postoji nešto lepo i svetlo — samo treba pažljivo pogledati.
