Jednog jutra, zec Pera se probudio i veselo skočio iz svog mekanog gnezdašca. Istrčao je napolje da pozdravi sunce — ali je odjednom zastao.
Šuma je bila potpuno siva.
Trava, drveće, cveće i nebo — sve je izgledalo kao stara fotografija. Nigde nije bilo zelenila, ni šarenog cveća, ni plavog neba.
„Hej! Gde su sve boje? Mama, mama — šuma je ostala bez boja!“ povikao je Pera.
Iz jazbine je brzo izašla mama zečica, a za njom su došli i ostali stanovnici šume: jelen Slavko, sova Mudra i veverica Cica. Svi su začuđeno gledali oko sebe.
U tom trenutku, sa brda se začuo tihi glas. Bila je to lisica Ruma, najradoznalija u celoj šumi. Nije plakala niti se žalila. Samo je odlučno rekla:
„Neko je odneo boje… ili smo nekako izgubili boje. Idem da vidim šta se desilo!“
Ruma je krenula uz brdo, tamo gde se nekada posle kiše pojavljivala duga. Šuma je bila tiha, čuli su se samo njeni koraci i blagi vetar.
„Duga živi iza brda… ali kada smo je poslednji put videli?“ zapitala se Ruma.
Nije mogla da se seti.
Iza brda, između dva oblaka, pronašla je Dugu. Ležala je tiho, umotana u sivu maglu. Nije bila bolesna — bila je tužna.
„Dugo, probudi se! Šta se desilo?“ upitala je Ruma.
Duga je tiho odgovorila:
„Niko me više ne gleda. Pojavim se posle kiše, raširim svoje boje… ali niko ne podigne glavu. Svi žure negde. Pomislila sam da možda nikome nisam potrebna.“
Ruma je osetila tugu, ali i toplinu u srcu.
„Dugo, mi smo zaboravili da ti kažemo hvala. Ali mi te volimo! Bez tebe je šuma tužna i siva.“
„Zar stvarno? Misliš da nekome nedostajem?“ tiho je pitala Duga.
„Svima! Sačekaj me — pokazaću ti!“ rekla je Ruma i potrčala nazad u šumu.
Na velikoj livadi okupili su se svi stanovnici šume. Ruma im je objasnila šta se desilo, i svi su odmah poželeli da pomognu.
Pera je doneo šarene korenčiće.
Slavko je ukrasio svoje rogove cvećem.
Mudra sova je sakupila lepo perje.
Cica je nanizala šišarke i bobice.
Žabica Gaga je donela zelene listove.
Leptirići su leteli svuda unaokolo kao šareni ukrasi.
Na sred livade napravili su veliku, šarenu gomilu.
Tada je Slavko glasno pozvao:
„Dugo! Pogledaj šta smo ti doneli!“
Odjednom se začulo tiho šuštanje oblaka.
Najpre se pojavila crvena boja, pa narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta…
Duga se polako pojavila na nebu — veća i sjajnija nego ikada!
U istom trenutku, šuma je ponovo dobila svoje boje. Trava je postala zelena, nebo plavo, jabuke crvene, a cveće šareno i veselo.
„Hvala vam, prijatelji! Sada sam opet srećna,“ rekla je Duga.
„I mi smo srećni! Nećemo više zaboraviti da te gledamo i da kažemo hvala,“ nasmejala se Ruma.
Svi su zajedno igrali i pevali na livadi sve do zalaska sunca.
Na kraju, Mudra sova je tiho rekla:
„Kad god vidite dugu, zastanite, pogledajte je i recite: ‘Zdravo, Dugo! Lepa si!’“
I kažu da od tada, svaki put kada neko dete pogleda dugu i nasmeši se — ona zasija još malo jače.
Pažnja i zahvalnost čine svet lepšim i šarenijim.
Ne zaboravi da kažeš „hvala“ i „lepo je“ — jer male reči donose velike boje.
