Nebo je postalo narandžasto i roze. Sunce je polako zalazilo, a zvezde su se budile.
Mesec Lunko je rekao:
„Hej, zvezde! Vreme je! Sunce odlazi, deca idu na spavanje. Svako na svoje mesto!“
Zvezde su brzo poletele na svoja mesta. Samo se jedna zvezdica, Zara, još igrala po oblacima.
„Zaro! Jesi li čula?“ pozvala je Sija.
„Još malo!“ nasmejala se Zara. „Ovaj oblačić je mekan kao pamuk!“
„Nemamo vremena, deca čekaju!“ rekla je Sija i odletela na svoje mesto.
Nebo se napunilo zvezdama. Ali jedno mesto je ostalo prazno.
U jednoj sobi, mala Lena je ležala u krevetu.
„Mama, moja zvezda nije tu“, rekla je tiho.
„Koja zvezda, dušo moja?“ pitala je mama.
„Ona mala, u uglu. Ona uvek svetli za mene. Kad je nema, ne mogu da zaspim.“
Mama je pogledala kroz prozor.
„Doći će, ne brini“, rekla je nežno.
Na nebu, Zara se i dalje igrala. Onda je pogledala dole i videla malu devojčicu kako gleda pravo u njeno mesto.
„Oh… ona čeka mene“, šapnula je Zara.
Mesec Lunko je prišao.
„Sada razumeš?“
„Nisam znala da neko čeka baš mene“, rekla je Zara tiho.
„Svaka zvezda ima svoje dete koje ga čeka“, rekao je Lunko.
Zara je odmah poletela.
„Stižem Leno!“
Letela je brzo, brže nego ikad. Proletela je pored oblaka i zvezda i stigla na svoje mesto.
Zasvetlela je najjače što je mogla.
Lena je pogledala kroz prozor i nasmešila se.
„Mama! Moja zvezda je stigla!“
„Vidim, srce“, rekla je mama.
Lena se ušuškala i zatvorila oči.
„Laku noć, zvezdo“, šapnula je.
Ubrzo je zaspala.
Na nebu su sada sve zvezde bile na svom mestu.
„Dobro si uradila, Zaro“, rekao je Lunko.
„Sada znam koliko je važno“, odgovorila je Zara.
„Sutra ću doći na vreme… posle malo igranja“, dodala je uz osmeh.
Lunko se nasmešio.
Nebo je sijalo, a deca su mirno spavala.
Svako ima svoje mesto i važan je nekome. Kada brinemo o drugima, činimo svet lepšim i sigurnijim.
