Jednog jutra, na obali reke, ležao je mali kamenčić po imenu Kamen. Bio je okrugao i pomalo šaren, ali je mislio da je sasvim običan.
Gledao je u daljinu i uzdahnuo.
„Svako jutro je isto. Niko me ne primeti. A tamo je velika Planina. Nju svi vide i svi joj se dive.“
U tom trenutku, do njega je doskakutala vesela žabica.
„Dobro jutro, Kamene! Zašto si tako tužan?“
„Pogledaj me“, rekao je Kamen. „Mali sam i nevažan.“
„Ja tebe uvek primetim!“ rekla je žabica.
„Ti si moja komšinica, to se ne računa“, odgovorio je Kamen tiho.
Odjednom, začuo se dubok i tih glas iz daljine.
„Čujem te, mali.“
Kamen se iznenadio. „Planino? Ti mene čuješ?“
„Čujem sve koji uzdišu“, rekla je Planina. „Zašto želiš da budeš kao ja?“
„Zato što si velika i svi te vole“, rekao je Kamen.
Planina se blago nasmejala.
„Biti planina nije lako. Vetar me stalno duva, sneg me pokriva, a ja ne mogu nigde da idem. Nikada nisam bila blizu reke kao ti.“
Kamen je malo razmislio, ali i dalje nije bio siguran.
Tada je ispod njega izašla mala buba.
„Kamene, moram nešto da ti kažem“, rekla je.
„Šta?“
„Ti si moj zaklon. Kada pada kiša, sakrijem se ispod tebe i budem na suvom.“
Kamen se začudio. „Stvarno?“
„Naravno! Ti me čuvaš“, rekla je buba i sakrila se nazad ispod njega.
Kamen se osećao malo bolje.
Ubrzo je iz reke izronila ribica.
„Kamene“, rekla je tiho, „zbog tebe je voda ovde mirna. Tu se odmaram kada sam umorna.“
„Nisam to znao“, rekao je Kamen.
„Mnogo toga ne znamo“, nasmešila se ribica i zaronila nazad.
Kamen je počeo da razmišlja o svemu što je čuo.
Tada je do reke došao jedan dečak. Gledao je kamenčiće i odjednom podigao ga podigao.
„Jao, kako lep kamenčić!“ rekao je. „Baš je poseban.“
Okrenuo ga je u ruci, pa ga pažljivo vratio na obalu.
„Neka ostane ovde, ovde mu je mesto“, rekao je i nasmešio se.
Kamen je osetio toplinu — ne u rukama, već u svom malom srcu.
Uveče, dok je sunce zalazilo, Kamen je pogledao ka Planini u daljini.
Tiho je rekao:
„Planino, možda nisam velik kao ti… ali sada znam da sam važan ovde.“
Planina je tiho odgovorila:
„Oduvek si bio poseban.“
Kamen se nasmešio.
Više nije želeo da bude neko drugi. Bio je srećan što je baš ono što jeste.
Svako od nas je poseban na svoj način. I mali mogu biti veoma važni drugima, baš tamo gde jesu.
