Kada sunce tek počne da izlazi i prvi zraci uđu kroz prozor, u Pavlovoj kući već je veselo.
„Bum, bum, bum!“ čuju se koraci.
To je Pavle — dečak smeđe kose i plavih očiju. Ima pet godina i uvek je pun energije.
„Mama, mama, idemo li danas u teretanu?“ viknuo je dok je trčao kroz kuću.
Mama je bila u kuhinji i spremala zdrav doručak. Odjednom je napravila smešno lice, naduvala obraze i rekla:
„Grrrr! Čudovište napada!“
Pavle se glasno nasmejao.
Tata je provirio iz sobe i upitao:
„Šta se ovde dešava?“
„Mama se opet šali!“ rekao je Pavle i zagrlio je.
„Nisam šašava, nego vesela“, rekla je mama. „A veseli i zdravi ljudi imaju snage za sve!“
Tata je seo za sto i rekao:
„Pavle, kada pojedeš doručak, proveri da li bicikl ima dovoljno vazduha u gumama. Možemo kasnije voziti do parka.“
„Ja ću to sam da proverim! Ja znam!“ uzviknuo je Pavle.
I zaista je znao. U svojoj sobi imao je mali crveni kofer sa alatom. Tata ga je naučio kako da popravi bicikl.
Dan je bio lep, sunčan i topao — baš kao stvoren za vožnju i igru napolju.
Pavle je odmah proverio gume.
„Ova je malo mekša“, rekao je i doneo pumpu.
Tata je samo klimnuo glavom. Pavle je sve uradio sam.
Krenuli su biciklima kroz grad, pravo ka parku. Mama je pevušila, tata je pazio na put, a Pavle je uživao u vožnji.
Prošli su pored komšijskog dvorišta. Jedan deda im je mahao.
„Dobar dan!“ viknuo je Pavle.
„Dobar dan, dečače!“ odgovorio je deda.
Ali onda je Pavle video nešto ružno. Jedan čovek je bacio praznu kutiju od cigareta na pod.
„Tata, jesi li video to?“ pitao je Pavle. „Zašto je to uradio?“
„Neki ljudi ne razmišljaju o đubretu, nisu svesni koliko je ružno i loše bacati smeće van kante“, rekao je tata.
Pavle je sišao sa bicikla, podigao smeće i bacio ga u kantu.
Mama mu je tiho dala „pet“.
Ubrzo su stigli u park, gde je bilo puno dece i smeha.
„Mogu li da igram košarku?“ pitao je Pavle.
„Naravno“, rekla je mama.
Na terenu su ga već čekali drugari Viktor i Marko.
„Hoćete da igramo zajedno košarku?“ pitao ih je Pavle.
Igrali su zajedno. Dobro su igrali, Pavle se trudio i nije odustajao.
Odjednom su došli stariji dečaci i uzeli im loptu.
„Hej, mi smo igrali!“ rekao je Pavle.
„Sada mi igramo“, rekao je jedan dečak.
Pavle se naljutio i pogledao je u tatu.
Tata je prišao i mirno rekao:
„Dečaci, možete da se podelite u dva tima ili da sačekate vaš red.“
Dečaci su slegli ramenima i otišli.
„Kako si to uradio?“ pitao je Pavle.
„Bio sam miran i predložio im sve mogućnosti“, rekao je tata. „Važno je ne svađati se.“
Mama se nasmejala:
„Eto, naš tata je mirnim putem rešio problem!“
Dok su se kasnije vraćali kući, Pavle je razmišljao o svemu što se tog dana desilo — o vožnji, o igri i o tome kako je važno biti miran i dobar prema drugima.
Setio se i jednog događaja od pre nekoliko meseci.
Tada se povredio u vožnji i morao je da nosi gips i da miruje.
„Da li te boli?“ pitala ga je mama tada.
„Malo“, rekao je Pavle, „ali nije strašno.“
Doktorka je za Pavla rekla:
„Ovaj dečak je veoma hrabar.“
Pavle nije plakao. Bio je jak.
Kada je sve prošlo, mama ga je zagrlila i rekla:
„Ti si veoma hrabar dečak.“
„Nisam imao izbora“, rekao je Pavle.
„Baš to i jeste hrabrost“, nasmejala se mama.
Pavle je voleo da provodi vreme napolju — u parku, na biciklu i u prirodi sa svojom porodicom i psom Klempom. Najviše je voleo kada su svi zajedno.
Te večeri, Pavle je uzeo svoju malu svesku i napisao:
„Pavlova pravila:
Svaki dan vozi biciklu.
Ne bacaj smeće na ulicu.
Voli životinje.
Kada je neko bezobrazan, nemoj i ti biti.
Kada te boli, izdrži, budi hrabar.
Provodi vreme sa porodicom.“
Mama je ušla u sobu i upitala ga:
„Šta radiš?“
„Pišem svoja pravila“, rekao je Pavle.
Mama ga je pokrila i poljubila.
„To su lepa pravila.“
Pavle je zatvorio oči i polako utonuo u san.
Sanjao je svoju porodicu, psa Klemponju, biciklu, košarku i prirodu.
I zaspao je srećan.
