Daleko u budućnosti postojao je jedan divan grad koji se zvao Zelengrad. U tom gradu automobili su leteli, a zgrade su bile visoke i sjajne kao staklo.
Zelengrad je bio veoma čist i lep. Na svakom trgu nalazio se mali robot sa točkićima. Zvao se Čistko.
Čistko je imao metlicu, korpu i velike plave oči koje su sijale. Njegov posao je bio da skuplja smeće.
On je radio stalno. Danju i noću.
Kad god bi neko bacio papirić, Čistko bi ga pokupio.
Omot od čokolade? Pokupi!
Flaša? Pokupi!
Papirić? Pokupi!
Ljudi u gradu nisu morali da razmišljaju o smeću. Znali su da će Čistko sve očistiti.
U Zelengradu su živela tri prijatelja: Ana, Milo i Ema. Oni su voleli da se igraju, voze trotinet i jedu sladoled.
Ali su često bacali smeće na ulicu.
„Zašto da bacimo u kantu kad imamo Čistka?“ rekao bi Milo.
„Da, on je robot. To mu je posao,“ rekla bi Ana.
Ema je ponekad gledala Čistka i tiho razmišljala. Nije joj bilo baš prijatno, ali ništa nije rekla.
A Čistko je radio sve više i više.
Jednog toplog jutra, Ana je bacila tri omota odjednom. Čistko je brzo došao da ih pokupi.
Ali tada je stao.
„Trrr… brrr… klik… klik…“
I odjednom — ugasio se.
„Čistko?“ rekla je Ana. „Čistko!“
Ali Čistko se nije pomerao.
Na njegovim leđima pisalo je:
„KAPACITET PREKORAČEN. POTREBNO PUNJENJE: 72 SATA.“
To znači tri dana bez Čistka.
Prvog dana, bilo je malo smeća na ulici.
„Malo smeća, ništa strašno,“ rekao je Milo.
Drugog dana, smeća je bilo više. Vetar ga je nosio svuda.
Trećeg dana — grad je bio prljav.
Ulice su bile pune smeća. Zelengrad više nije izgledao lepo.
Ema je tužno rekla:
„Mi smo ovo uradili.“
Ana je pogledala oko sebe i tiho rekla:
„Čistko nije čarobnjak. On samo skuplja ono što mi bacimo.“
Milo je razmislio i rekao:
„Znači… mi treba da brinemo o gradu.“
Ema se nasmešila:
„Tako je.“
Ana je odlučno rekla:
„Hajde da počistimo!“
Oni su uzeli rukavice i kese. Pozvali su i druge drugare i komšije.
Milo je napravio natpis:
„ČISTKO JE UMORAN — NA REDU SMO MI!“
Ubrzo su svi pomagali. Deca su skupljala smeće, odrasli su nosili kese.
Radili su zajedno i smejali se.
Polako, Zelengrad je opet postao čist.
Posle tri dana, Čistko se ponovo uključio.
Pogledao je oko sebe — i iznenadio se. Grad je bio čist!
Ana mu je prišla i rekla:
„Čistko, sada ćemo ti pomagati.“
Ema se nasmejala i pitala:
„Hoćeš li sada imati slobodan dan?“
„Bip-bip!“ odgovorio je Čistko i zavrteo se od sreće.
Od tog dana, u Zelengradu je važilo novo pravilo:
„Čistko radi — ali i ti pomozi!“
Te večeri, Ana je razmišljala.
Sada je još više volela svoj grad. Jer je znala da ga čuva.
I pomislila je:
„Najlepši grad je onaj o kome svi brinemo.“
Zapamti:
- Smeće se baca u kantu.
- Grad je naš dom.
- Kada pomažemo — sve je lepše!
