U jednoj svetloj sobi, na drvenom stolu pored prozora, stajala je kutija za boje. Bila je malo stara, ali unutra je bila puna čuda.
U kutiji je živelo osam kistova.
Bili su različiti — neki veliki, neki mali. Debeli Kira mogao je da oboji celu stranicu jednim potezom, a tanka Tanja crtala je linije tanke kao dlaka.
Najmlađi među njima bio je Kiki.
Kiki je imao meku dlaku i dršku boje trešnje. I znao je samo jedno:
„Plava je najlepša boja na svetu!“
Svako jutro bi govorio:
„Pogledajte nebo! Plavo je!“
„Oblaci su beli“, rekla bi Bela.
„Sunce je žuto“, rekao bi Žarko.
„Trava je zelena“, rekla bi Greta.
„Da, da“, odgovorio bi Kiki. „Ali plava je najlepša!“
Kada bi devojčica Lena došla da slika, Kiki bi bio presrećan.
Lena je imala sedam godina i volela je da crta. Često bi uzimala baš Kikija.
Kiki je slikao sve plavo — nebo, more, reke, kuće, cveće.
Ostali kistovi su bili pomalo tužni.
Jednog dana Ružica je rekla:
„Kiki, možeš li nekad da slikaš i ružičasto nebo?“
„Nebo je plavo“, rekao je Kiki.
Nane je pitao:
„A šta je sa narandžastim lišćem?“
„Ono pada na plavo jezero“, odgovorio je Kiki.
Samo se Bela blago smešila.
„Zašto se smeješ?“ pitao je Kiki.
„Zato što sam nekada mislila da je bela jedina boja“, rekla je Bela.
„I?“ pitao je Kiki.
„Shvatila sam da su sve boje važne“, rekla je Bela.
Kiki nije baš razumeo.
Jednog kišnog dana, Lena je došla tiho. Nije pevušila kao obično.
Sela je i rekla:
„Danas ću naslikati dugu za mamu.“
Na papiru je nacrtala dugu.
Uzela je crveni kist — i nacrtala crvenu liniju.
Zatim narandžasti — pa žuti, pa zeleni.
Onda je uzela Kikija.
Kiki je bio presrećan.
„Sad je moj red!“
Nacrtala je prelepu plavu liniju.
„Savršeno“, rekla je Lena.
Kiki je bio ponosan.
Ali Lena je nastavila. Uzela je još jedan kist i dodala ljubičastu boju.
Na kraju, na papiru je bila duga — puna različitih boja.
Kiki je gledao.
Dugo je gledao.
Duga je bila prelepa.
„Plava je lepa“, pomislio je. „Ali zajedno sa drugim bojama… još je lepša.“
Lena je odnela crtež mami.
„Kako je lepa duga!“ rekla je mama. „Sve boje zajedno!“
Kiki je razmišljao.
Bela ga je pitala:
„Da li sada razumeš?“
„Mislim da razumem“, rekao je Kiki. „Plava je lepa… ali sa drugim bojama postaje još lepša.“
Bela se nasmešila.
Od tada, Kiki se malo promenio.
I dalje je najviše voleo plavu.
Ali sada je gledao i druge boje drugačije.
Gledao je kako zajedno prave lepe slike.
Jednog dana Lena je rekla:
„Danas slikam more.“
Uzela je više kistova.
„More nije samo plavo“, rekla je. „More je i zeleno, i belo, i zlatno kada sunce sija.“
Kiki je pogledao oko sebe — sve kistove u kutiji.
Zatim je tiho rekao:
„Svaka boja je lepa.“
Bela se nasmešila.
„I svaka je važna“, dodao je Kiki.
Kada su zajedno naslikali more, slika je bila predivna.
Bila je puna boja — i svaka je imala svoje mesto.
Plava je bila tu, mirna i duboka.
Zelena je donosila svežinu.
Žuta je sijala kao sunce.
Bela je davala svetlost.
Kiki je gledao sliku i bio je srećan.
Sada je znao:
„Sve boje su lepe. I tek zajedno — prave najlepši svet.“
