Bio je kraj zime. Sneg je još uvek prekrivao selo, a deca su nestrpljivo čekala proleće.
Na jednoj grani sedeo je mali vrabac Mika. Bio je radoznao i hrabar, ali ponekad i pomalo nepažljiv. Mika je gledao oko sebe i tiho rekao:
„Nešto nije u redu… Gde su pupoljci? Gde su žabe?“
Obično bi se u ovo doba godine već videli prvi znaci proleća. Ali sada je svuda bilo tiho.
Mika odluči da odleti do stare sove Vere, najmudrije ptice u šumi.
„Vera“, upita on, „zašto proleće ne dolazi?“
Sova se zamisli i reče blagim glasom:
„Sunce je poslalo pismo Zemlji. U tom pismu je reč koja budi proleće. Ali… mislim da pismo nije stiglo.“
Mika raširi krila. „Ja ću ga pronaći!“
Polete visoko, visoko, sve do toplog i sjajnog Sunca.
Sunce je izgledalo zabrinuto.
„Poslao sam pismo pre mesec dana“, reče Sunce. „Bez te čarobne reči neće stići proleće, cveće će i dalje da spava, lišće će da čeka, a zemlja će da ćuti.“
„Ne brini“, reče Mika hrabro. „Pronaći ću ga!“
Sunce mu pokloni jedan mali zlatni zrak za sreću.
Mika je leteo iznad šume i pitao sve koje je sreo. Zec je rekao da je u oluji video nešto belo kako leti. Lisica je čula šuštanje kod zaleđenog potoka.
Kod stare vrbe Mika pronađe zimsku oluju Vihoru. Sada je mirno spavala, umotana u oblake.
Mika je nežno probudi.
„Vihora, da li si uzela jedno pismo?“
Oluja se malo postide.
„Jesam, nisam znala da je to pismo važno. Ostalo je ispod velikog kamena kraj potoka.“
Mika brzo odlete tamo. Ispod kamena pronađe malo zgužvano pismo sa zlatnim pečatom Sunca.
Pažljivo ga otvori.
Unutra je bila samo jedna reč. Ali kakva reč! Bila je tako topla da su mu se krila zagrejala.
Mika duboko udahnu i glasno povika prema zemlji:
„BUĐENJE!“
I tada se desilo nešto čudesno.
Sneg poče da se topi. Potok poče da žubori. Iz zemlje se pojavi mali cvet visibabe.
„Napokon!“ reče visibaba protežući se. „Čekala sam tako dugo!“
Za njom su se pojavili ostali pupoljci, trava i prve laste. Selo je postalo zeleno i šareno. Deca su istrčala napolje i radosno se smejala.
Mika je sleteo na svoju granu i ponosno se osmehnuo. Sunce je sijalo malo jače nego obično — kao da mu kaže hvala.
Te večeri, kada je selo već mirisalo na rosnu travu i cveće, Mika je sedeo na svojoj grani i gledao kako se nebo polako boji u narandžasto.
Stara sova Vera sletela je pored njega.
„Znaš li, Miko“, reče ona tiho, „proleće je stiglo zato što nisi odustao.“
Mika malo porumene ispod perja.
„Ali ja sam samo tražio pismo“, reče on.
Sova se nasmeši.
„Ponekad je baš to dovoljno. Kada vidimo da nešto nedostaje, treba da pokušamo da ga pronađemo.“
Mika pogleda dole. Visibaba se lagano njihala na vetru. Deca su se smejala. Potok je veselo žuborio.
Mika raširi krila i oseti kako mu srce postaje veliko i toplo, baš kao Sunce.
Od tog dana znao je — kad god nešto kasni ili zapne, možda baš on može da pomogne.
I svako proleće posle toga stizalo je na vreme.
Avantura se ovde ne završava!
Oživite junake današnje priče bojicama. Odštampajte ovu stranicu i neka zabava potraje.
