Visoko na nebu, iznad zelenih livada i plavog jezera, živeo je jedan mali oblak. Zvao se Pufko.
Bio je okrugao, mekan i beo kao sneg na najvišem vrhu planine.
Svako jutro Pufko bi se protegao, zevnuo i pogledao dole na Zemlju.
Video je zelenu travu, šareno cveće, plavo jezero i žute leptire. Sve je bilo veselo i puno boja.
„Uh…“, uzdahnu Pufko.
„Kako bih voleo da i ja budem u nekoj boji, a ne samo beo.“
Jednog dana, posle velike kiše, desilo se nešto čarobno.
Na nebu se pojavila duga! Bila je crvena, žuta, zelena, plava i ljubičasta. Sjajila je kao most od boja.
„Jupi!“ povika Pufko.
„I ja želim da budem šaren kao duga!“
Prvo je poželeo da postane roze. Spustio se nisko iznad ruža i duboko udahnuo. I zaista — postao je roze oblak!
„Jupi!“ obradovao se.
Ali deca sa livade su ga ugledala i povikala:
„Pogledajte! Šećerna vuna na nebu!“
Počela su da skaču i mašu rukama.
Pufko se uplašio i brzo odleteo više.
„Možda roze boja i nije baš dobra za oblak“, pomislio je.
Zatim je poželeo da bude zelen. Spustio se do jednog velikog drveta i postao zelenkast kao list.
Bio je baš zadovoljan.
Ali tada su doletele ptice.
„Novo drvo na nebu!“ cvrkutale su.
Počele su da donose grančice i prave gnezdo.
Grančice su Pufka golicale.
„Ih, ne!“ viknuo je i brzo pobegao.
„Možda plava boja“, pomislio je.
Postao je plav kao nebo.
Ali tada drugi oblaci nisu mogli da ga vide.
„Pufko, gde si?“ pitali su.
Pufko se rastužio.
„Ne želim da budem nevidljiv“, šapnuo je.
Na kraju je pokušao još jednom.
Video je zalazak sunca i postao narandžast i sjajan.
Ljudi dole su se zabrinuli.
„Vatra!“ povikali su.
Pufko se uplašio i vratio visoko među oblake.
Polako je ponovo postao beo.
„Šta se desilo?“ pitala ga je njegova prijateljica, oblak Pufna.
Pufko joj je ispričao sve.
Pufna se nasmešila i rekla:
„Pufko, mi oblaci menjamo boje samo ponekad. U zalazak sunca smo roze, u oluji sivi, a uz kišu se pojavi duga.“
Zatim je dodala:
„A znaš li šta je najlepše kod bele boje? Možemo da budemo bilo šta!“
Pufko se razveselio.
Počeo je da se pretvara u razne oblike.
Postao je slon sa dugom surlom.
Zatim leptir sa velikim krilima.
Pa zeka sa dugim ušima.
Deca su pokazivala prstom ka nebu i smejala se.
„Ovo je baš zabavno!“ smejao se Pufko.
Te večeri Pufko je mirno plutao nebom.
Razmišljao je o svemu što je naučio.
Shvatio je da ne mora da bude kao duga da bi bio poseban.
Bio je poseban baš takav kakav jeste.
Bela boja mu je dozvoljavala da bude sve što poželi.
Jednog dana slon, drugog leptir, trećeg zeka.
Svaki put drugačiji — i svaki put divan.
Pufko je shvatio još nešto važno:
svako ima svoju posebnu boju i svoje vreme da zablista.
Neko sija kratko kao duga, a neko tiho, svaki dan, kao oblak.
Od tog dana Pufko više nije želeo da se menja.
Voleo je sebe onakvog kakav jeste.
A deca koja su ga gledala sa zemlje učila su isto:
da je najlepše biti svoj —
jer baš takav si savršen.
