Marko i Nina sedeli su u dedinoj dnevnoj sobi i jeli kolačiće sa džemom. Mrvice su im padale po stolu, a džem se lepio za prste.
Deda Petar je sedeo u svojoj staroj fotelji i pričao priče, baš kao i uvek.
„Kada sam ja bio mali“, rekao je deda i namignuo, „trčao sam tako brzo da sam mogao da stignem zmaja dok leti!“
„Stvarno?“ upitao je Marko, sa punim ustima kolača.
„Stvarno!“ nasmejao se deda. „Bio sam najbrži dečak u celom gradu!“
Marko je odmah skočio sa stolice.
„I ja hoću da budem najbrži! Hoću da budem najbrži čovek na celom svetu!“
Nina je slegla ramenima.
„Pa, moraš da vežbaš. Deda je vežbao svaki dan.“
Ali Marko je imao bolju ideju. Mnogo bolju! Ideju kakvu još niko nikada nije imao!
„Imam plan!“ viknuo je i otrčao do ormara u hodniku.
Izvukao je sve patike koje je mogao da nađe: dedine velike braon patike, tatine crne patike za trčanje, mamine bele patike, a čak je našao i male plave patikice koje je Nina nosila dok je bila beba.
„Šta to radiš?“ upitala je Nina.
„Gledaj!“ rekao je Marko ponosno. „Ako obujem patike na noge, imam dve noge, zar ne?“
„Da…“ rekla je Nina oprezno.
„A ako obujem patike i na ruke, imaću ČETIRI noge! Kao pas! I trčaću četiri puta brže!“
Nina je zamislila Marka kako trči kao pas i prasnula u smeh.
„Marko, to neće uspeti. Ljudi nemaju četiri noge.“
„Imaću ja!“ rekao je Marko i počeo da obuva patike.
Prvo je obuo svoje crvene patike na noge. Zatim je pokušao da stavi tatine velike crne patike na ruke, ali su mu stalno spadale.
„Čekaj malo“, rekao je.
Skinuo ih je i probao maminu belu patiku na jednu ruku, a Nininu malu plavu patiku na drugu. Te su bar ostale na mestu.
„Gotov sam!“ viknuo je. „Sada sam najbrži čovek na svetu!“
Deda Petar je to posmatrao iz fotelje i smejao se toliko da su mu suze krenule niz obraze.
Marko je izleteo u dvorište, spustio se na sve četiri i počeo da „trči“ kao pas.
„Gledajte me!“ vikao je. „Vidite kako sam brz?“
Ali Marko nije bio brz.
Uopšte nije bio brz.
Sapleo se prvo o ruku, pa o nogu, pa opet o ruku.
„Ups!“ viknuo je i pao na travu.
Ustao je i pokušao ponovo. Ovog puta još brže!
„Marko, pazi!“ viknula je Nina.
Ali bilo je kasno. Marko je mahao rukama i nogama na sve strane i – tras! – sapleo se i otkotrljao pravo u mamine ruže.
„Jao!“ vikao je Marko. „Ruže me bodu!“
U tom trenutku, nešto je proletelo iznad njegove glave.
Bila je to lopta!
Dečak iz dvorišta pored njih, Luka, šutnuo je loptu jako, tako snažno i ona je preletela ogradu pravo u dedino dvorište. Letela je pravo ka malom bazenu.
Ako padne u vodu – biće potpuno mokra!
Marko je video loptu. Zaboravio je na ruže. Zaboravio je patike na rukama.
Skočio je, ispružio ruke i…
UHVATIO JE!
„Uhvatio sam!“ viknuo je Marko. „Uhvatio sam loptu!“
Luka je dotrčao do ograde.
„Vau, Marko! To je bilo neverovatno! Kako si to uradio?“
Marko je pogledao patike na rukama, pa loptu, pa opet patike.
„Pa… ja sam…“ počeo je.
Nina je dotrčala i rekla:
„Marko je vežbao da bude najbrži čovek na svetu!“
„Stvarno?“ rekao je Luka. „To je bilo super! Hoćeš da igraš fudbal sa nama?“
Marko je skinuo patike sa ruku i nasmejao se.
„Hoću! Ali mislim da ću igrati… samo sa nogama.“
Vratio je loptu Luki i svi su počeli da igraju.
Kasnije, umorni i zadovoljni, Marko i Nina su opet sedeli kod dede u dnevnoj sobi i jeli kolačiće sa džemom.
„Pa?“ upitao je deda uz osmeh. „Jesi li postao najbrži čovek na svetu?“
„Ne baš“, rekao je Marko. „Ali sam postao najbolji hvatač lopte na svetu. Skoro.“
„To je još bolje“, rekla je Nina. „A i najsmešniji brat na svetu!“
„Sigurno!“ dodao je deda.
Uzeo je još jedan kolačić i tiho rekao:
„U stvari, moram da vam priznam nešto… onaj zmaj kog sam jurio… pa, on je zapravo jurio MENE!“
„Dedaaa!“ viknuli su Marko i Nina uglas i počeli da se smeju.
I tako su nastavili da jedu kolačiće sa džemom, dok je deda započinjao još jednu nemoguću priču – o tome kako je kao dečak učio svog psa da pleše.
