U toplom podrumu stare kuće, ispod velikih drvenih dasaka i mekanog sena, živeo je mali miš po imenu Piko.
Njegov dom bio je udoban i topao. U jednom uglu stajala je gomila oraha, a u drugom meka postelja od vune.
Piko je voleo svoj podrum, ali je često razmišljao o tome šta se dešava napolju.
Jednog decembarskog jutra probudio se ranije nego obično. Nešto je bilo drugačije. Svetlost koja je ulazila kroz mali prozorčić bila je sjajnija nego inače.
„Šta li je to?“ prošaputao je Piko.
Prišao je prozoru i prislonio mali nosić uz hladno staklo. Tada je ugledao nešto čudesno.
Sa neba su padale bele, mekane pahuljice. Tiho su plesale u vazduhu i spuštale se na zemlju.
„Oh!“ uzviknuo je Piko. „To je sneg! O njemu su mi pričali stariji miševi!“
Nikada ranije nije video sneg. Leto i jesen proveo je u toplom podrumu, a sada je stigla zima.
„Moram da izađem napolje i da ga vidim izbliza“, odlučio je.
Provukao se kroz svoju tajnu rupu u zidu i našao se u bašti. Hladan vazduh blago ga je dodirnuo po brkovima.
„Brrr!“ zadrhtao je Piko, ali nije odustao.
Jedna pahuljica sletela mu je pravo na nosić. Bila je sitna i prelepa, kao mala čipka.
„Zdravo, pahuljice“, rekao je tiho.
Ali pahuljica se odmah istopila.
„Nestala je“, nasmejao se Piko.
Hodao je po snegu i primetio da iza sebe ostavlja male otiske.
„Pogledajte! Ovo su moji tragovi!“ veselio se. „Znam kuda sam prošao!“
U snegu je video i druge tragove — veće i duže.
„Ovo je sigurno zec“, rekao je ponosno, osećajući se kao pravi mali detektiv.
Kod kućnog prozora zaustavio se iznenađeno. Na staklu su bili nacrtani prelepi cvetovi, listovi i zvezdice od leda.
„Ko je ovo nacrtao?“ pitao se naglas.
„To pravi zima“, rekla je sova koja je sedela na obližnjoj grani.
„Kada je noć hladna, led pravi crteže na staklu.“
„Znači, priroda crta slike?“ upitao je Piko.
„Tako je“, klimnula je sova. „Zima ima svoje boje i svoje čari. Samo treba pažljivo gledati.“
Piko je nastavio dalje i pogledao u krov kuće. Sa krova su visile duge, sjajne ledenice.
„A šta je ovo?“ upitao je.
„To su ledenice“, rekla je mala veverica koja je protrčala pored njega.
„Sjaje se kada ih obasja sunce.“
Piko je gledao kako se svetlost presijava kroz led i pravi blage boje na snegu.
„Zima je baš lepa“, rekao je tiho.
Na drvetu u blizini primetio je ptice.
Mirno su sedele na granama, skupljene jedna uz drugu, čuvajući svoju toplotu od hladnog vazduha.
„Zar vam nije hladno?“ upitao je Piko jednog vrapca.
„Navikli smo“, cvrkutao je vrabac.
„Imamo svoje načine da se grejemo, a zima nam donosi i sneg za igru.“
Piko je još dugo istraživao. Video je kako mu se dah pretvara u male oblačiće. Probao je sneg i pravio sitne grudvice. Repom je crtao linije po beloj površini.
Ali posle nekog vremena šapice su mu se ohladile.
„Vreme je da se vratim kući“, rekao je.
Vratio se prateći sopstvene tragove u snegu. Na ulazu u rupu još jednom se okrenuo i pogledao beli svet.
„Doviđenja, snegu. Sutra ću opet izaći.“
U toplom podrumu Piko se smestio u svoju meku postelju. Bio je umoran, ali veoma srećan. Pojeo je nekoliko oraha i razmišljao o svemu što je tog dana doživeo.
„Svako godišnje doba ima nešto lepo“, pomislio je.
„Kada gledamo pažljivo i otvorenog srca, uvek možemo pronaći radost — čak i kada je hladno.“
Sa tom mišlju, Piko je zaspao, znajući da je svet pun čuda za one koji vole da istražuju.
Napolju je sneg tiho nastavio da pada, pokrivajući svet mekanim belim ćebetom.
