Veverica Lela i izgubljeni lešnici

U šumi, u stablu velikog hrasta, živela je mala veverica Lela. Imala je meko riđe krzno i dugačak, pahuljast rep kojim je uvek veselo mahala.

Još u jesen, dok je lišće šuštalo, a lešnici padali sa grana, Lela je bila vrlo vredna. Svakog dana je skupljala lešnike i skrivala ih na raznim mestima.

„Ovde jedan lešnik, tamo tri, a ovde pet“, šaputala je sama sebi dok je kopala rupe i zakopavala svoje blago.

Ali Lela je imala jedan problem — stalno je zaboravljala gde je šta sakrila! Dok je jesen bila topla i puna hrane, nije brinula. Ali kad je došao decembar i pao duboki sneg, Lela je shvatila da je u nevolji.

„Joj, joj, joj! Zaboravila sam gde su moji lešnici! Kako ću sad da prezimim bez hrane?“

Sve oko nje bilo je belo. Drveće golo, a na zemlji ni trunke hrane.

Tada je čula poznati glas:

„Zdravo, Lela! Što si tako tužna?“

To je bio njen prijatelj, zec Zeko. Imao je duge uši i bele šape.

„Zaboravila sam gde sam sakrila lešnike“, rekla je Lela. „A sada je sve prekriveno snegom i ne mogu ništa da nađem.“

„Ne brini“, rekao je Zeko. „Ja ću ti pomoći! Imam dobar njuh i jake zadnje noge. Tražićemo zajedno!“

Sa grane je tada sleteo mali vrabac Cvrkić.

„Čvrik, čvrik! I ja ću da pomognem!“ veselo je cvrkutao. „Mogu da letim visoko i da vidim sve odozgo!“

I tako su krenuli u potragu. Skakutali su kroz sneg, gledali oko drveća, kopali po snegu.

„Ovde nema ničega“, rekao je Zeko.

„Ni ovde“, dodala je Lela.

Kada su prošli pored velikog kamena, ugledali su zeca Uškića kako nešto jede.

„Zdravo, Uškiću! Šta to jedeš?“ upitao je Zeko.

„Ah, našao sam divne lešnike ispod ovog kamena! Baš su ukusni!“ rekao je Uškić.

Lela je prišla bliže i pogledala.

„To su… moji lešnici…“, šapnula je, ali se odmah zaustavila. Uškić je izgledao toliko srećno dok je grickao.

„Nastavi, jedi“, tiho je rekla. „Sigurno si gladan.“

Otišli su dalje. Kod starog panja pronašli su porodicu miševa.

„Mama je našla lešnike u panju!“ rekao je najmanji miš. „Imaćemo hrane za celu zimu!“

Lela je pogledala unutra. I ti lešnici bili su njeni.

„Ti lešnici…“, počela je, ali je videla bebu mišicu kako drži lešnik u šapicama i smeši se. „Neka vam, drago mi je da ste ih pronašli“, rekla je Lela.

Cvrkić je tada poleteo iznad polja i ubrzo se vratio sav uzbuđen.

„Našao sam još lešnika! Kod velikog hrasta!“

Svi su potrčali tamo, ali ispod hrasta bila je porodica veverica.

„Mama, mama, gledaj koliko lešnika!“ cičali su mali veverići.

„Našli smo ih zakopane ovde“, rekla je mama veverica. „Baš u pravi čas, deca su bila gladna.“

Lela je gledala male veverice kako skaču od sreće. Podsetile su je na to kako je i sama bila mala.

„Neka vam bude sa srećom“, tiho je rekla.

Zeko i Cvrkić su je zabrinuto gledali.

„Lela, pa to su bili svi tvoji lešnici“, rekao je Zeko. „Ostala si bez ičega!“

Lela je sela u sneg. Nije bila ljuta. Osećala je nešto toplo u srcu.

„Znate šta? Srećna sam. Svi moji lešnici su završili kod gladnih prijatelja. Kao da sam ja nahranila celu šumu!“

Tada se desilo nešto divno.

Došao je Uškić sa punim šapama lešnika.

„Lela, evo! Hoću da podelim s tobom. Dala si mi puno lešnika.“

Došla je i mama veverica.

„I mi donosimo! Ne možemo pojesti sve ove lešnike.“

Pojavila se i porodica miševa.

„I mi delimo sa tobom!“

Ubrzo je oko Lele bio veliki krug lešnika. Više nego što je ikada sama sakupila!

„Oh!“ radosno je uzviknula Lela. „Hvala vam svima!“

„Hvala TEBI!“ rekli su svi. „Ti si prva delila s nama!“

Te večeri sedeli su zajedno pod velikim hrastom. Jeli su lešnike, pričali priče i smejali se.

„Naučila sam nešto važno“, rekla je Lela. „Kad deliš sa drugima, dobro se uvek vrati.“

„A drugarstvo je najlepši zimski poklon!“ dodao je Cvrkić.

„Tako je!“ rekli su svi.

I tako je Lela naučila da nije važno koliko lešnika imaš sakrivenih. Važni su prijatelji i toplina koju osetiš kada nekome pomogneš.

Od tog dana, svake zime, životinje u šumi delile su hranu jedne sa drugima. A Lela je uvek govorila:

„Ono što podelimo nikada ne nestane. Samo postane još lepše i veće!“