Tražite savršenu priču za uspavljivanje koja nosi važnu poruku? Upoznajte malog slonića Lola, umetnika mekog srca koji, jureći za svojom slikom, dsopeva u tajanstveni stari cirkus. Kroz ovu toplu avanturu, deca će naučiti zašto je važno biti strpljiv i slušati mudar savet umesto ishitrenih predloga. Ova edukativna priča o životinjama idealna je za večernje čitanje, podstičući razgovor o bezbednosti i intuiciji pre nego što mališani utonu u san.
Vreme potrebno za čitanje
5 minuta
Mali slonić Lolo najviše na svetu voleo je da slika. Svaki dan bi uzimao svoje boje i crtao na velikim listovima papira – drveće, cveće, svoje prijatelje iz džungle.
Jednog dana, Lolo je baš završavao svoju najlepšu sliku – velikog leptira sa šarenim krilima. Ostavio je sliku na travi da se osuši, a onda otišao do reke da opere četkice.
Ali baš tada stigla je oluja! Vetar je počeo da duva jako, kiša je padala, a gromovi su tutnjali. Lolo se uplašio i potrčao. Ali kada je stigao do mesta gde je ostavio sliku, video je kako vetar odnosi njegovog leptira!
„Ne, moja slika!“ povikao je Lolo i potrčao za njom.
Trčao je i trčao kroz kišu, držeći čvrsto svoju kutiju sa bojama. Slika je letela ispred njega, sve dalje i dalje. Lolo je jurio kroz džunglu, skroz zaboravljajući kuda ide.
Kada je kiša konačno prestala i Lolo uhvatio svoju sliku, podigao je pogled. Nije bio u svom delu džungle! Ispred njega su bili šareni šatori, baloni i ringišpil.
„Gde sam ja?“ pitao se Lolo, osećajući se izgubljeno i malo uplašeno.
Mesec je sijao i pravio čudne senke. Lolo je polako krenuo napred. Odjednom je čuo glas:
„Dobro veče, mali sloniću!“
Lolo se okrenuo i video starijeg gospodina sa velikim šeširom i dugim kaputom. Gospodin se osmehivao prijatno.
„Ja sam Zefir, čuvar ovog starog cirkusa,“ rekao je. „Kako si se ovde našao?“
Lolo mu je ispričao o oluji, o svojoj slici i kako se izgubio.
„Ne brini,“ reče Zefir. „Ujutru ću ti pokazati kako da se vratiš kući. Tvoji roditelji sigurno brinu. A sada je kasno i mračno – možeš ostati ovde dok ne svane.“
Lolo je klimnuo glavom. Zefir je delovao dobronamerno. Ali onda je čuo drugi glas:
„Hej, sloniću! Zašto čekaš do jutra? Ja znam prečicu!“
Iz senke je iskočio mali beli zec sa velikim šeširom. „Ja sam Beli! Mogu te odmah odvesti kući, znam tajni put!“
Lolo je pogledao Zefira, pa Belog. Ko priča istinu, zapitao se.
„Bolje je da sačekaš jutro,“ reče Zefir tiho. „Noću je teško naći put.“
„Ma pusti ga! On je spor kao kornjača!“ nasmeja se Beli. „Hajde sa mnom, biće zabavno!“
Lolo nije znao šta da radi. Mama i tata sigurno brinu! Možda bi bilo dobro što pre krenuti kući…
„Hajde!“ pozva ga Beli i potrča prema ogledalima.
Lolo je krenuo za njim. Prošli su pored velikih ogledala koja su ih činila velikim, pa malim, pa čudnim. Lolo je u jednom ogledalu video svoju mamu kako ga zove. Srce mu je zadrhtalo.
„Mama!“ povikao je.
„To je samo ogledalo,“ reče Beli brzo. „Hajde dalje!“
Ali kako su dublje ulazili, Lolo je počeo da se oseća čudno. Bilo je sve mračnije i hladnije. Stigli su do male drvene kućice.
„Uđi unutra,“ reče Beli. „Tu je izlaz.“
Lolo je pogledao u kućicu. Bilo je tamno unutra. Nešto mu nije bilo u redu.
„Ne želim,“ rekao je Lolo. „Vraćam se nazad.“
„Ali, ali…“ počeo je Beli, a onda je seo i spustio glavu. „Samo sam hteo društvo. Ovde sam sam, svaku noć…“
Lolo je tada razumeo. Zec Beli nije hteo da mu naudi – samo je bio usamljen.
„Mogu da ti budem prijatelj,“ reče Lolo. „Ali hajde da se vratimo kod Zefira.“
Kada su se vratili, Zefir ih je čekao sa toplim kakaom.
„Beli,“ rekao je Zefir, „možeš i ti ostati sa nama. Niko ne mora da bude sam večeras.“
Zec Beli je klimnuo glavom, sa suzama u očima.
Lolo je izvadio svoje boje i počeo da slika. Naslikao je Zefira, Belog, šatore i ringišpil – sve zajedno, kao jednu veliku porodicu.
Ujutru, Zefir je odveo Lolu do ivice džungle.
„Idi ovim putem, videćeš svoju kuću,“ rekao je.
„Hoću li te ponovo videti?“ pitao je Lolo.
„Možda,“ osmehnu se Zefir. „Ako ikada želiš da naslikaš cirkus.“
Lolo je potrčao putem i ubrzo čuo poznate glasove:
„Lolo! Lolo!“
Bila je to mama! I tata! I svi prijatelji! Trčali su prema njemu i zagrlili ga tako jako da je Lolo osećao koliko je voljen.
„Izgubio sam se,“ rekao je Lolo. „Ali sreo sam nove prijatelje koji su mi pomogli.“
Te večeri, Lolo je pokazao porodici svoju sliku iz cirkusa. I ispričao im je priču o Zefiru i Belom – o tome kako je naučio da sluša svoje srce i da razume kad neko samo treba prijatelja.
Od tada, Lolo je još više voleo da slika. Ali pre nego što bi počeo, uvek bi pitao: „Imaš li neku priču da mi ispričaš?“
Jer svaka priča zaslužuje da bude naslikana.
Pouka priče
Hrabrost nije uvek jurišanje u nepoznato; ponekad je najveća hrabrost zastati, biti strpljiv i poslušati glas razuma. Baš kao što je Lolo naučio, kada smo izgubljeni ili uplašeni, sigurnije je sačekati jutro i svetlost nego žuriti kroz mrak.
Razgovarajte sa detetom
- Zašto je slonić Lolo potrčao u šumu iako je počela oluja i šta misliš da je trebalo drugačije da uradi?
- Koga je Lolo sreo u cirkusu i čiji savet ti se više dopao – onaj koji je dao Zefir ili onaj koji je dao zec Beli?
- Šta bi ti uradio/la da se izgubiš kao Lolo i zašto je važno da ostanemo na jednom mestu dok ne dođe pomoć ili dok ne svane?
