Dule je imao deset godina i oči koje su sijale radoznalošću, ali i tišinom. Dok su druga deca na Lebdećoj ravni neprestano jurila i smejala se iz sveg glasa, Dule je provodio sate u zabačenim kutcima oblaka, skupljajući ono što su drugi zvali đubretom, a on blagom. Od metalnih limenki, parčadi žice, komadića stakla i ostataka zaboravljenih igračaka, Dule je gradio veličanstvene gradove. Mostovi su mu bili od traka obojenog platna, kule od starih konzervi. Ali, dok bi posmatrao svoje kreacije kako blistaju na vetru, često bi se pitao zašto ne oseća ono bučno veselje koje je čuo u tuđim glasovima.
Jedne noći, dok su oblaci blistali pod mesečinom, Dule je krenuo na kraj Ravni, tamo gde magla postaje gusta i gde niko ne zalazi. Tu je sedeo Stari Čuvar, biće izrađeno od oblaka, sa očima kao bistri biseri i krilima od lepršavog dima. Dule je došao, znajući da Čuvar postavlja pitanja samo onima koji su zaista drugačiji.
„Zašto dolaziš ovde, tihi graditelju?“ upitao je Čuvar, glasom koji je šuštao poput kiše.
„Želim da znam zašto sam drugačiji. Zašto gradim dok drugi jure? Zašto više volim tišinu nego galamu?“
Čuvar je napravio pokret krilima i pred Duleta stavio tanak most od magle. „Pronađi odgovor na kraju ovog puta. Ali ne prolazite sami. Ovde će te čekati Pratilac. Samo zajedno ćete pronaći ono što tražiš.“
Dok je Dule koračao preko mosta, pridružio mu se neobičan dečak, tanak i visok, sa violinom u ruci i zvucima što su iz nje klizili tiho, kao kapljice rose. „Zovem se Miro,“ rekao je. „Moje pesme otvaraju ono što reči ne mogu.“
Zajedno su krenuli stazom od mekane vate. Miro je svirao, a vetar je donosio note koje su lečile Duletu nemir, ali i podsećale na usamljenost. S vremena na vreme, Miro je zastajao i ćutao, čekao da Dule progovori ili da zvuci Ravni sami ispričaju priču.
Na polovini puta dočekao ih je izazov: stara kapija od prepletenog granja, iza koje je sedeo Čuvarov sen. „Samo strpljiv može proći,“ obznanio je sen. „Sedi i čekaj da kapija sama odluči kada je vreme da se otvori.“
Dule je pokušao da pita koliko će trajati, ali Miro ga je pogledao toplim očima i samo mirno zasvirao pesmu punu šapata, u kojoj su se preplitale čežnja i nada. Prolazili su sati, možda i dani ili tek trenuci, jer vreme na Lebdećoj ravni nije bilo kao bilo gde drugo. Dule je sedeo, slušao zvuke oblaka, šuštanje vetra, nežno pucketanje nečije daleke vatre. Umesto da priča, slušao je i upijao tišinu u sebi.
Kada se kapija na kraju polako otvorila, Dule je shvatio koliko je naučio. Nije to bila lekcija iz reči, već iz slušanja, slušanja prijatelja, sveta, svojih misli.
Na kraju staze, ponovo ih je čekao Čuvar. „Reci mi, Dule, šta si otkrio?“
Dule je ćutao neko vreme, kao što je naučio. Onda je tiho odgovorio: „Moja tišina je mesto gde raste moj grad. Moja drugačijost je ono što mi dozvoljava da čujem, da vidim ono što drugi ne primećuju. Nisam manje vredan jer ne govorim najglasnije. Možda sam baš zato bogatiji.“
Miro se nasmešio, a njegova pesma je sada zvučala kao lagani poljubac vetra. Čuvar je klimnuo. „Tvoje putovanje je tvoj odgovor. Slušajući, postao si vredan da čuvaš tišinu i glasove, i samog sebe. Neka tvoji gradovi i dalje rastu u tišini iznad oblaka.“
Dule se vratio među svoje skrivene gradove od đubreta, ali je sada znao: njegova tišina je njegov dar. I svaki sledeći most koji je izgradio bio je obojen zvucima koje je naučio da sluša. Na Lebdećoj ravni, tamo gde oblaci nose gradove, Dule je postao čuvar tišine i lepih priča koje rastu iz nje.
