Jedne noći, dok su oblaci sijali pod mesečinom, Dule je krenuo ka kraju Lebdeće ravni. Tamo gde je magla gusta i gde retko ko dolazi.
Na tom mestu sedeo je Stari Čuvar. Bio je napravljen od oblaka, sa očima koje su sijale kao biseri i krilima od laganog dima.
Dule je znao da Čuvar razgovara samo sa onima koji traže pravi odgovor.
„Zašto dolaziš ovamo, tihi graditelju?“ upitao je Čuvar glasom koji je šuštao poput lagane kiše.
Dule je malo razmislio pa rekao:
„Želim da znam zašto sam drugačiji. Zašto volim da gradim dok drugi jure i viču? Zašto mi više prija tišina nego buka?“
Čuvar je polako raširio svoja krila. Pred Duletom se pojavio tanak most od magle.
„Na kraju ovog puta pronaći ćeš odgovor“, rekao je.
„Ali nećeš ići sam. Sa tobom će biti Pratilac.“
Dule je zakoračio na most. Tada mu se pridružio neobičan dečak. Bio je visok i mršav, a u rukama je nosio violinu.
„Zovem se Miro“, rekao je dečak.
„Moja muzika govori ono što reči ponekad ne mogu.“
Zajedno su krenuli stazom koja je izgledala kao da je napravljena od mekane vate. Miro je svirao tihu melodiju, a vetar je nosio note kroz oblake.
Dule je slušao muziku i osećao kako mu srce postaje mirnije.
Posle nekog vremena stigli su do stare kapije od granja. Ispred kapije pojavio se čuvar.
„Samo strpljivi mogu proći“, rekao je.
„Sedi i čekaj. Kapija će se otvoriti kada dođe pravo vreme.“
Dule je želeo da pita koliko će to trajati.
Ali Miro ga je samo pogledao i nastavio tiho da svira.
Dule je seo i počeo da sluša.
Slušao je vetar.
Slušao je šuštanje oblaka.
Slušao je tihu Mirovu muziku.
Polako je shvatio da u tišini ima mnogo lepih zvukova.
Posle nekog vremena kapija se sama polako otvorila.
Na kraju puta ponovo ih je čekao Stari Čuvar.
„Reci mi, Dule“, upitao je, „šta si naučio?“
Dule je prvo malo ćutao. Zatim je tiho rekao:
„Shvatio sam da je moja tišina posebna. U njoj mogu da čujem stvari koje drugi možda ne primete. Kada slušam svet oko sebe, mogu da gradim lepe stvari.“
Miro se nasmešio, a njegova muzika je sada zvučala radosno.
Čuvar je klimnuo glavom.
„Tvoja tišina je dar“, rekao je. „Čuvaj je i gradi svoje gradove među oblacima.“
Dule se vratio na Lebdeću ravan i nastavio da gradi svoje male gradove.
Ali sada je znao nešto važno:
U tišini ponekad nastaju najlepše ideje i najlepše priče.
I tako je Dule postao čuvar tišine i lepih snova među oblacima.
