Nina i Novogodišnja priredba

Ovo je priča o Nini i njenom hrabrom koraku.

Nina je išla u prvi razred i bila je veoma pametna devojčica. Volela je da čita knjige i da uči pesmice. Ali imala je jedan problem – plašila se da govori pred drugom decom.

Bio je decembar i škola se pripremala za novogodišnju priredbu. Učionica je bila ukrašena snežnim pahuljama napravljenim od papira, a u hodniku je stajala velika zelena jelka sa šarenim ukrasima. Nina je trebalo da nauči napamet pesmu o Deda Mrazu i da je recituje pred celim razredom i svim roditeljima. Kad god bi pomislila na to, stomak bi joj se stezao kao pesnica.

„Ne mogu to da uradim!“ rekla je Nina svom najboljem drugu Marku tokom odmora, dok su posmatrali kako vršnjaci prave papirne pahulje.

„Možeš, Nina! Pesma je lepa i ti je znaš napamet. Samo se malo plašiš,“ rekao je Marko ohrabrujuće.

Učiteljica Ana prišla im je sa osmehom.
„Nina, čula sam da si zabrinuta. Znaš šta? Imam ideju! Hajde sutra da recituješ pesmu samo meni, posle časa. Bićemo samo nas dve.“

Sutra posle nastave, Nina je duboko udahnula i izrecitovala pesmu učiteljici. Uspela je!

„Vidiš! Super si!“ rekla je učiteljica Ana. „Sledeći put ćemo pozvati i Marka da te sluša.“

Narednog dana Nina je recitovala pesmu pred učiteljicom Anom i Markom. Srce joj je kucalo malo brže, ali uspela je!

„Sad možemo pozvati još dvoje dece!“ rekao je Marko ohrabrujuće.

Tako su svakog dana dodavali po još dvoje dece. Nina je polako postajala sve hrabrija. Marko je uvek bio tu, klimao bi joj glavom i pokazivao „palac gore“.

Jedne večeri Nina je sedela za trpezarijskim stolom sa mamom i tatom.
„Mama, tata, imamo novogodišnju priredbu za pet dana i baš se plašim,“ rekla je tiho.

Mama ju je zagrlila.
„Znamo, dušo. Ali vidiš koliko si napredovala? Učiteljica nam je rekla da svaki dan vežbaš sa drugarima.“

„A znaš šta?“ rekao je tata. „Hajde da ti večeras mi budemo publika! Mogu da se pretvaram da sam neko drugi. Prvo ću biti Deda Mraz, pa komšija čika Dragan, pa…“
Začas je stavio Ninin šal preko ramena. „Tvoja baka!“

Nina se nasmejala i izrecitovala pesmu. Tata je tapšao i vikao „Bravo!“ toliko glasno da se i pas probudio.

„Vidiš da možeš? Mama i ja ćemo biti u prvom redu na priredbi,“ rekao je tata. „Kad se uplašiš, samo nas potraži očima.“

Dan pre priredbe Nina je bila nervozna. Škola je bila predivno ukrašena – svuda su visile šarene lampice, a miris kolača se širio iz školske kuhinje.
„Šta ako zaboravim reči? Šta ako se uplašim?“

Učiteljica Ana je prišla Nini.
„Nina, sutra ćeš biti divna. Sećaš se kako si se stidela da samo meni izrecituješ pesmu, a sada možeš celom razredu! To je veliki uspeh!“

Konačno je došao dan priredbe. Sala je bila puna ljudi – roditelji su sedeli na stolicama, a deca u novogodišnjim kostimima trčala su svuda. Ispred bine stajala je velika jelka sa zvezdom na vrhu. Nina je stajala iza zavese i ruke su joj se tresle.

Kada je izašla na binu, videla je mnogo lica. Ali onda je ugledala mamu i tatu u prvom redu. Marko joj je pokazao palac gore. Mama se slatko smešila. Tata je napravio smešno lice. I učiteljica Ana je stajala sa strane i ohrabrujuće klimala glavom.

Nina je duboko udahnula i počela da recituje pesmu o Deda Mrazu koji donosi poklone hrabroj deci. Prvo polako, pa sve glasnije i jasnije. Kad god bi se malo uplašila, pogledala bi svoje roditelje, a oni bi joj klimali glavom.

Uspela je! Izrecitovala je celu pesmu! Svi su tapšali, a neki roditelji su čak vikali: „Bravo!“

Posle priredbe Nina je zagrlila Marka.
„Hvala ti! Pomogao si mi da budem hrabra!“

Zatim je potrčala do mame i tate.
„Bili ste divni u publici!“

„A ti si bila još bolja na bini!“ rekao je tata.

Učiteljica Ana je došla i pomilovala Ninu po glavi.
„Ponosna sam na tebe, Nina. Pogledaj koliko si napredovala!“

Nina je tada shvatila nešto jako važno: kada imaš dobre drugare, učiteljicu, mamu i tatu uz sebe, možeš da savladaš svaki strah. Što više vežbaš, sve je lakše. A najlepše od svega – nikada nisi sam.