Nađa je vesela devojčica sa zelenim očima koje sijaju kao dva mala dragulja. Njena smeđa kosa lagano se njiše dok hoda po sobi držeći bojice u rukama.
„Ljubice, Ljubice!“ pozvala je svoju malu belu maltezerku.
Ljubica je dotrčala, mašući repom i veselo njuškajući.
„Danas ću da te nacrtam,“ rekla je Nađa i zagrlila Ljubicu. „Bićeš najlepša!“
Nađa je najviše volela da crta svoju Ljubicu. Ljubica je noću spavala pored nje i uvek je znala kada Nađi treba zagrljaj.
Jednog lepog jesenjeg dana mama Tamara, tata Ognjen i Nađa krenuli su na izlet na planinu Rudnik. Baka Aleksandra ostala je kod kuće i rekla im je pre polaska:
„Čekaću vas sa toplim kolačima!“
Nađa je pažljivo spakovala svoj crtež — Ljubicu i veliko crveno „srculence” pored nje. To srce je bilo posebno, baš kao i Nađino.
Kada je Nađa bila beba, doktori su joj pomogli da njeno malo srce bolje kuca. Ugradili su joj mali, čarobni uređaj koji joj i danas pomaže. Zahvaljujući njemu, Nađino srce je sada zdravo, jako i posebno.
„Ponosni smo na tebe,“ govorio je tata Nađi.
Na Rudniku je sve bilo prelepo. Šuma je šuštala, ptice su pevale, a vetrić je nosio miris borova.
Dok su šetali stazom, mama je pokazala rukom u daljinu:
„Pogledaj, Nađa! Vidiš li onaj visoki vrh? To je vrh Ostrvica.“
Nađa je raširila oči.
„Izgleda kao mali vulkan!“
„I jeste,“ nasmejao se tata. „Nekada davno bio je pravi vulkan, ali sada je ugašen.“
Nađa ga je gledala zadivljeno i zamišljala kako se planina puši kao u crtanom filmu.
Malo dalje stigli su do mesta gde su arheolozi kopali zemlju da pronađu stare, zanimljive stvari iz prošlosti. Tu je stajala velika tabla sa slikama i objašnjenjima.
„Hajde da se ovde slikamo,“ predložila je mama. „Biće to lepa uspomena.“
Nasmejali su se za fotografiju, a Ljubica je ponosno stajala ispred njih, kao da čuva celu planinu.
Kasnije su seli da se malo odmore. Tada je Nađa poželela da pokaže svoj crtež mami i tati.
Otvorila je ranac…
„Mama! Tata! Nema ga!“ glas joj je zadrhtao. „Moj crtež je nestao!“
Oči su joj se napunile suzama. To nije bio samo papir — to je bio crtež Ljubice i njenog posebnog srca.
„Smiri se, dušo,“ rekla je mama i zagrlila je. „Naći ćemo ga.“
„Znaš li gde si ga poslednji put videla?“ pitao je tata.
Nađa je malo razmislila, a onda rekla:
„Tamo gde smo se slikali. Izvadila sam ga iz ranca da se ne savije.“
„Hajde da se vratimo tamo,“ rekao je tata.
Vratili su se nazad. Šuma je bila tiha, a Ljubica je veselo njuškala po zemlji.
Odjednom se čuo glas:
„Nađa!“
Bio je to Aleksa, njen drugar iz vrtića. Došao je da prošeta sa mamom i tatom.
„Izgubila sam crtež,“ rekla je Nađa tužno.
„Mislim da sam video neki papir dole kod potoka!“ rekao je Aleksa.
Krenuli su svi zajedno. I stvarno — na tankoj grani iznad vode lepršao je Nađin crtež.
„Ja ću da ga dohvatim,“ rekao je tata i pažljivo prišao. Uzeo je crtež i podigao ga visoko.
„Imam ga!“
Nađa je od sreće zagrlila mamu, tatu, Ljubicu i Aleksu.
Crtež je bio malo mokar, ali Ljubica i srce na njemu bili su isti kao pre — šareni i puni topline.
Kada su se vratili kući, baka ih je dočekala sa toplim kolačima u obliku srca.
„Evo za moju hrabru devojčicu,“ rekla je baka.
„Bako,“ rekla je Nađa, „moje srce je baš posebno.“
„Znam,“ nasmejala se baka, „jer je puno ljubavi.“
Te večeri Nađa je stavila crtež u ram pored kreveta. Ljubica se sklupčala uz nju, meka kao pahulja.
„Znaš, Ljubice,“ šapnula je Nađa, „crtež se izgubio samo na trenutak… ali ti nikada ne možeš da se izgubiš iz mog srca.“
Ljubica joj je nežno dotakla nosić, kao da kaže: „I ti si u mom srcu.“
Nađa je zaspala sanjajući nove crteže, nove šetnje i sve ono što njeno posebno srce voli.
