Irini je petogodišnja devojčica koja živi u Atini sa mamom i tatom. Njena mama je iz Srbije, a tata iz Grčke. U njihovoj kući često je mirisalo na nešto slatko, jer su mama i tata voleli da zajedno kuvaju i peku.
Jednog zimskog dana mama je rekla:
„Irini, danas ćemo praviti kolače vanilice za Novu godinu. To su moji omiljeni kolačići iz Srbije.“
Irini je radosno zapljeskala rukama. Mnogo je volela da pomaže u kuhinji.
Tata se nasmešio i dodao:
„A ja ću praviti melomakarona. To su grčki kolačići sa medom i pomorandžom.“
Celog popodneva kuhinja je bila puna smeha. Irini je pravila male loptice od testa. Prsti su joj bili beli od brašna, a mama joj je, kroz smeh, posula malo šećera u prahu po nosu.
Tata je rekao:
„Pazi, Irini, da ne pojedeš sve pomorandže pre nego što ih stavimo u kolače.“
Kada su kolačići bili gotovi, mama ih je pažljivo složila na dva velika tanjira. Vanilice je stavila na plavi tanjir, a melomakarona na zeleni. Tanjiri su stajali na stolu u dnevnoj sobi.
Sledećeg jutra Irini je prišla stolu i zastala. Nešto nije bilo kako treba.
„Mama! Tata!“ povikala je. „Nedostaje jedan kolačić!“
Mama je izbrojala vanilice i rekla:
„Kako čudno… Sigurna sam da ih je sinoć bilo više.“
Tata se našalio:
„Možda si ti pojela kolačić dok si spavala?“
Irini je odmah odmahnula glavom.
„Nisam! Ja spavam čvrsto kao meda u zimskom snu.“
Te večeri nestao je još jedan kolačić. Ovog puta sa zelenog tanjira.
Treće večeri opet je falio kolačić. Irini je odlučila da otkrije tajnu.
„Mama, tata, moram da saznam ko jede naše kolačiće“, rekla je ozbiljno.
Mama ju je pitala:
„A kako ćeš to uraditi?“
Irini je malo razmislila pa rekla:
„Ostaću budna i gledaću.“
Ali Irini je bila mala i umorna. Čim je legla u krevet, ušuškala se i brzo zaspala.
U snu je čula tihi zvuk. „Mjau.“
Otvorila je oči. Bilo je skoro jutro. Tiho je ustala i na prstima otišla do dnevne sobe.
Pored stola sedeo je mali mačak. Bio je narandžaste boje i imao je bele šapice. Tiho je grickao kolačić sa zelenog tanjira.
„Aha“, šapnula je Irini.
Mačak se uplašio i hteo da pobegne, ali je Irini klekla i nežno rekla:
„Ne boj se. Ja sam Irini.“
Mačak joj je prišao i pomirisao ruku. Imao je zelene oči i bio je jako mršav.
U tom trenutku došli su mama i tata.
„Ko je ovo?“ upitao je tata.
Irini je rekla:
„On je jeo naše kolačiće. Ali nije bezobrazan, samo je gladan.“
Mama je pažljivo pogledala mačka.
„To je mačak iz komšiluka. Zove se Porfyros. Mislim da nema svoj dom.“
Porfyros je tiho mjauknuo.
Irini se odmah setila nečega.
„Znam! Napravićemo tanjir samo za Porfyrosa!“
Mama se nasmešila, ali je nežno rekla:
„Kolačići nisu dobri za mačke. Njima treba posebna hrana.“
„Onda ćemo mu kupiti pravu hranu!“ rekla je Irini.
Tog dana svi zajedno su otišli u prodavnicu. Kupili su hranu za mačke i malu činiju za vodu.
Irini je uzela crveni tanjir i stavila hranu na njega. Mama joj je pomogla da napišu papirić:
„Za Porfyrosa.“
Stavili su tanjir na prozorsku dasku.
Za doček Nove godine porodica je bila na okupu, a lampice su sijale u dnevnoj sobi. Napolju, na prozorskoj dasci, sedeo je Porfyros i mirno je jeo sa svog crvenog tanjira. Irini mu je prišla i mahala kroz staklo.
„Srećna Nova godina, Porfyrose“, šapnula je.
Mačak je mjauknuo i veselo zamahnuo repom, kao da razume.
Irini se tada okrenula mami i tati i rekla:
„Drago mi je što smo mu pomogli. Sada je srećan.“
Mama ju je pomilovala po kosi.
„Kada nekome pomognemo, i naše srce postane srećno.“
Tata je dodao:
„Nekad je potrebno samo malo pažnje i dobrote.“
Irini je pogledala Porfyrosa i nasmešila se. Shvatila je da nije važno koliko imamo, već koliko smo spremni da podelimo.
Te večeri Irini je zaspala mirno i zadovoljno, znajući da je učinila nešto lepo. A Porfyros više nije bio gladan i usamljen.
I tako je Irini naučila nešto veoma važno: dobrota i deljenje čine svet toplijim i lepšim mestom za sve.
