Dina i čarobni vrt

Jednog letnjeg jutra, Dina je stigla kod bake i dede na selo. Imala je duge pletenice i krupne kestenjaste oči koje su sve posmatrale, ali malo govorile. Dina je bila tiha devojčica. Nije volela buku i gužvu. Volela je da sedi u tišini i posmatra svet oko sebe.

Baka ju je dočekala na vratima sa tugom u očima. „Dina, draga moja devojčice, imamo problem,“ rekla je baka. „Naš čarobni vrt polako vene. Cveće ne cveta, drveće je tužno, a vrt je izgubio sve boje.“

Dina je pogledala kroz prozor. Vrt je zaista izgledao sivo i tužno. Pre je bio pun crvenih ruža, žutih suncokreta i plavih zvončića. Sada su svi listovi bili uveli i suvi.

„Deda je probao sve,“ nastavila je baka. „Zalivao ih je, čupao korov, okopavao biljke. Ali ništa nije pomoglo. Ne razumemo šta vrt želi.“

Dina je bila tiha devojčica. Nije odmah odgovorila. Prišla je prozoru i dugo gledala u vrt. Posmatrala je svaku biljku, svaku granu, svaki kamen.

„Mogu li ja da probam?“ šapnula je konačno.

Baka se osmehnula. „Naravno, draga. Možda je baš tvoja tišina potrebna ovom vrtu.“

Dina je izašla u vrt rano sledećeg jutra. Rosa je još bila na travi i sve je bilo tiho. Čula je kako ptice cvrkuću negde daleko i kako vetar šušti kroz grane. Setila se kako deda uvek glasno priča biljkama, kako žuri okolo sa kantom vode, kako brzo sve radi. Možda cveće ne voli buku, pomislila je.

Sela je pored prvih ruža. Nisu imale ni jedan cvet, samo suve stabljike. Dina je sedela i posmatrala. Zatvorila je oči i slušala. I onda je čula nešto! Veoma tih zvuk, kao šapat iz zemlje.

„Žedni smo… ali ne volimo buku,“ šaputao je glas.

Dina je otišla po kantu vode, ali nije trčala. Hodala je pažljivo. Zalivala je svaku ružu polako, nežno. Nije prskala vodu već je puštala da kap po kap pada na zemlju. „Hvala ti,“ šapnule su ruže. Dina je osetila toplinu u srcu. Nije bila sigurna da li zaista čuje glasove ili ih oseća u sebi, ali znala je da radi pravu stvar.

Sledećeg jutra, kada se probudila, pojavili su se prvi pupoljci na ružama! Baka je bila oduševljena. „Dina, kako si to uspela?“

„Samo sam slušala šta im treba,“ odgovorila je Dina tiho.

Ali vrt još uvek nije bio veseo. Baka je odvela Dinu do sredine vrta. „Vidiš, draga, ovde je nekada raslo čarobno Sunčevo drvo. Imalo je zlatne plodove koji su svetleli noću. Ali drvo je nestalo pre mnogo godina. Negde u vrtu je ostalo poslednje seme, ali niko ne zna gde je. Deda i ja smo kopali svuda, ali nismo ga našli.“

Dina je hodala po vrtu i pitala se gde bi se seme moglo sakriti? Deda je verovatno kopao svuda iznova. Baka je pretresla svaki delić vrta. Ali Dina je bila drugačija. Sela je na travu i zatvorila oči. Slušala je. Osećala je sunce na licu i vetar u kosi. „Gde bi se ja sakrila da sam seme?“ pitala se tiho.

I onda je osetila. Jedno mesto u vrtu bilo je toplije od drugih. Kao da je nešto zove. Otišla je tamo, do velikog kamena u hladu starog drveta. Pažljivo je podigla kamen. I tamo, u tami ispod kamena, bilo je zlatno seme, ne veće od zrna pirinča!

„Čekao sam nekoga ko zna da sluša,“ šapnulo je seme.

Dina ga je posadila na najtoplije mesto u vrtu. Zalila ga je sa samo tri kapi vode. I svakog dana bi sedela pored njega, pričala mu priče i pevala nežne pesme. Za nedelju dana, nikla je mala zlatna biljčica koja je rasla sve više i više!

Baka i deda su bili srećni, ali Dina je znala da je još jedan deo vrta čeka. U najdubljem delu vrta stajalo je ogromno staro drvo. Deblo mu je bilo široko, ali nije imalo ni jedan list. Izgledalo je kao da spava dubokim snom.

„To je najstarije drvo u vrtu,“ rekla joj je baka. „Ima preko 300 godina. Ali spava već deset godina i niko ga ne može probuditi. Probali smo sve.“

Dina je prišla drvetu. Stavila je ruku na hrapavu koru. Bila je hladna i tvrda. „Zašto ne možete da ga probudite?“ pitala je.

„Deda ga je zalivao, đubrio, čak mu je i pesme pevao. Ništa nije pomoglo.“

Dina je razmišljala. Onda se setila nečega. Kada je bila bolesna prošle zime, mama joj je čitala priče. Nije joj prijala buka koje su proizvodile razne igračke. Trebalo joj je samo da neko bude tu, pored nje. Da je neko čuva.

„Mogu li da spavam pored drveta?“ pitala je Dina.

Baka je bila iznenađena, ali je pristala. Te noći, Dina je donela ćebe i jastuk. Legla je pored ogromnog drveta. Stavila je ruku na deblo. „Nisam te zaboravila,“ šapnula je. „Ovde sam. Čuvaću te dok spavaš. Nisi sam.“

Celu noć je Dina spavala pored drveta. Nije se plašila. Osećala se bezbedno. Sanjala je zelene listove i ptice koje pevaju.

Kada se probudila ujutru, videla je čudo – jedan jedini zeleni list, mali ali snažan, izbijao je na najnižoj grani! Drvo je počelo da se budi.

Prošle su nedelje. Vrt je ponovo procvetao! Ruže su bile crvene kao rubini. Sunčevo drvo je raslo visoko i davalo zlatne plodove koji su svetleli noću. Staro drvo je bilo puno zelenih listova kroz koje je vetar tiho pevao.

„Kako si to uspela?“ pitao je deda, začuđen. „Ja sam probao sve, a ništa nije uspevalo.“

Dina se osmehnula. „Samo sam slušala šta im treba. Biljke nisu želele buku i žurbu. Htele su nekoga ko će im posvetiti pažnju. Ko će biti tu, tiho, pored njih.“

Baka ju je zagrlila. „Znaš, Dina, ti si nam pokazala nešto važno. Ponekad najveća snaga dolazi iz tišine. Iz slušanja. Iz nežnosti. Nije uvek najglasniji onaj koji najviše pomaže.“

Dina je gledala vrt. Cveće je mirisalo. Leptiri su leteli između cvetova. Zlatni plodovi su svetleli u sumraku. „Volim da slušam,“ rekla je tiho. „Svako ima nešto važno da kaže. Samo treba biti dovoljno pažljiv da čuješ.“

Bakin i dedin vrt je bio najlepši te godine. Dina je postala najbolja vrtlarica koju je selo ikada videlo. I naučila je nešto prelepo – da njena tišina nije slabost, već najveća snaga. Jer kada slušaš pažljivo i brineš posvećeno, činiš svet lepšim mestom.