Bio jednom jedan mali sneško po imenu Beli. Napravila su ga deca u parku od prvog snega u decembru. Imao je dugačku šargarepu umesto nosa, dva crna dugmeta za oči i najlepši osmeh napravljen od sitnog kamenja.
„Zdravo, Beli!“ vikala su deca dok su trčala oko njega.
Beli je bio presrećan. Ceo dan je posmatrao decu. Pevali su mu pesme, pravili anđele u snegu pored njega, a neko mu je čak doneo i stari šešir koji mu je savršeno pristajao.
Dani su prolazili, a Beli i deca su postajali sve bolji prijatelji. Sara mu je čitala priče a mali Marko mu je pokazivao svoje igračke.
Jednog dana sunce je sijalo malo toplije nego ranije. Beli je primetio da mu se šešir polako nakrivio.
„Šta se to dešava?“ zapitao se zabrinuto.
Veverica sa obližnjeg drveta mu je rekla:
„Stižu malo topliji dani, Beli. Ali ne brini, to je samo deo zime.“
Beli se ipak zamislio. Nije želeo da se rastane od dece.
„Možda mogu da se sakrijem u hlad,“ pomisli on.
Svakog jutra bi se pomerio u hlad ispod velikog bora u parku. Tamo je bilo prijatno i hladno, a deca su ga i dalje posećivala.
„Pametan si ti, Beli!“ smejala se Lena.
Ali kako su dani prolazili, Beli je shvatio da se zima polako sprema za odlazak. Nije se plašio, samo je bio pomalo tužan.
Jedne večeri sletela je na granu stara sova.
„Znaš, Beli,“ reče ona blagim glasom, „zima se uvek vraća. A sa njom i sneg.“
„Znači, ovo nije zbogom?“ upita Beli.
„Nikako,“ nasmeši se sova. „Ovo je samo malo čekanje.“
Beli se setio smeha, igara i zagrljaja koje je delio sa decom. Osetio je toplinu u srcu, iako je bio od snega.
Sledećeg dana deca su sela pored njega.
„Beli,“ reče Sara, „ako se sneg otopi, mi ćemo te ponovo napraviti kada padne novi sneg.“
„I bićeš opet naš prijatelj,“ dodade Marko.
„Uvek ćemo te se sećati,“ reče Lena.
Beli se nasmešio svojim osmehom od kamenčića. Bio je miran i srećan.
Kako su dani postajali topliji, Beli se polako smanjivao, ali nikada nije bio sam. Deca su dolazila da ga pozdrave, da mu mašu i da mu pričaju planove za sledeću zimu.
A kada se sneg sasvim otopio, deca su znala da Beli nije otišao zauvek — samo se sakrio u oblake, čekajući pravi trenutak.
I zaista, dogodine, kada je pao prvi sneg, deca su opet bila u parku.
„Zdravo, Beli!“ povikali su dok su pravili novog sneška.
I činilo im se da im se sneško osmehuje baš onako kako se nekada osmehivao njihov stari prijatelj Beli.
Znajte deco, prave prijateljske priče nikada ne nestaju — one se samo ponovo vraćaju, zajedno sa snegom.
