Daleko, daleko na Severnom polu, baš sinoć se dogodilo nešto jako čudno. Deda Mraz je pakovao poslednje poklone u svoje velike sanke. Vilenjaci su trčali levo-desno, irvas Rudolf je glancao svoj crveni nos, a onda… BUM! TRAS!
Jedan mali, sjajni paketić sa zlatnom mašnom je pao sa police i počeo da – skače! Skakao je kao loptica skočica! Hopa-cupa, hopa-cupa!
Vilenjak Pera se uplašio: „Jao! Možda je unutra žaba koja voli da pleše?” Vilenjak Žika je rekao: „Ma ne, sigurno je unutra budilnik koji je poludeo!”
Paketić je skakao sve brže i brže. Čak je i Deda Mraz morao da stane. „Ho-ho-ho! Šta se to dešava?” – nasmejao se Deda Mraz, uhvatio nevaljali paketić i polako povukao zlatnu traku.
Svi su zadržali dah. Irvasi su prestali da žvaću šargarepe. Vilenjaci su pokrili oči.
Deda Mraz je otvorio kutiju i… PUF!
Iz kutije nije iskočila ni žaba, ni igračka, ni slatkiš! Iz kutije je izleteo oblak čarobnih šljokica koje su se pretvorile u slova i poređale tačno ispred tvog nosića.
A znaš li šta je pisalo? To je bila jedina stvar na svetu vrednija od svih igračaka. Pisalo je:
„Želim ti da u Novoj godini imaš više smeha nego što ima zvezda na nebu, da ti svaki dan bude sladak kao najslađa čokolada i da te mama i tata vole i grle čak i kad si malo nevaljao/la!”
Srećna Nova godina!
