Različiti ljudi

900 rsd

„Različiti ljudi“ je roman Nenada Pipera koji prati život Marka Jovanovića, taksiste koji se suočava sa svojim životnim izborima i svakodnevnicom vozeći ljude po gradu. Kroz različite mušterije i sećanja na svoj život, Marko shvata mnogo o sebi i o životu uopšte. Roman je napisan na vrlo živopisan način i prepliće psihološke profile likova sa društvenim slikama današnjice.

Kategorije: ,
Putevima misli i gradskih ulica jednog taksiste
Za romane prvence često kažu da su najličnije napisani, da njima pisac najviše dâ sebe, ali da su često puni manjkavosti usled nedostatka zanatskih finesa. Međutim, neretko se desi da baš prvo delo ume da bude napisano vrlo vešto, sveobuhvatno i toliko živopisno da autor sam sebi toliko podigne lestvicu da u narednim ostvarenjima nema kud nego da je podiže još više. Upravo se takav utisak stiče nakon čitanja romana Različiti ljudi Nenada Pipera u kojoj su psihološki profili galerije, koliko i samog glavnog junaka, toliko bogato ocrtani da mogu da stanu rame uz rame sa nekim mnogo iskusnijim piscima.
Marko Jovanović je čovek u najboljim godinama koji pokušava da odabrane puteve sa svojih životnih raskrsnica nosi onako kako najbolje ume i zna. Provodeći dane za volanom taksi udruženja, iza sebe ima prekinutu akademsku karijeru iz koje kao uspomenu čuva bogatstvo  moralnih principa i propali brak iz koga su kao jedino vredna ostala  dva deteta. U beskrajnim kruženjima po gradu, stiče sasvim nova životna iskustva koja mu pomažu ne samo da razume život u svom najesencijalnijem obliku nego da odgovori i na mnoga svoja neodgonetnuta pitanja koja ga obavijaju uvek kada u svom taksiju ostane sasvim sam.
Prateći radnju romana prvo što će nam upasti u oči je da se ona vodi na dva plana – sadašnjem, u kome se čitava lepeza mušterija, „različitih ljudi“, koji ulaze i izlaze iz taksi vozila kreću kao po nekakvoj  mini-pozornici, i prošlom u kome Marko evocira uspomene od najranijih dana detinjstva do najskorijih događaja sumirajući svoje uspone i padove, preispitujući se da li je nešto bolje mogao da uradi u odsudnim trenucima svog života i promišljajući kako je moguće da iz se ljubavi i sloge bračnog para sklizne u jaz poput provalije odjednom sasvim „različitih ljudi“. Slažući sloj po sloj, red živopisnih karaktera, red sećanja jednog običnog mladog čoveka koji podseća na svakog od nas, on stvara jedan svojevrsni kolaž upakovan u psihološku nit romana gde isplivavaju najintimnije misli, nedoumice, nesigurnosti i dileme, začinjavajući ih oštroumnim proučavanjem klijenata koje svaki dan vozi zabavljajući se time da pronicljivo otkriva ko su i šta su, neretko i ne dobijajući potvrdu svojih pogađanja.
Međutim, psihološka nit je samo jedan, i to najbolji, segment romana. Ispod nje se pažljivim posmatranjem može uočiti druga, koja je podjednako zastupljena, ali se defileom mnoštva likova može videti tek ako se posmatra šira slika. To je društveni sloj dela, koji mu daje i karakter društvenog romana jer je ništa drugo do slika i prilika naše današnjice i nas samih. On je najupečatljiviji u skicama korisnika taksi usluga jer se u parčetu sudbine svakog od njih oslikavaju sudbine od najpotresnijih do duhovitih i raznežavajućih, kakav je i sam život. Tako će se u Markovom taksiju svakoga dana odvijati život u malom praćen bahatim sponzorušama, beskrupuloznim lovcima na profit, žrtvama porodičnog nasilja, divljim navijačima, pijanim studentima i devojkama na ivici očaja, ali i dečjim smehom, zanosom snova koliko mladih toliko i vremešnih sve do dolaska novog života u ovaj naš nesavršeno savršen svet. Svako od njih ostaviće trag na Marku, koji je i sam neka vrsta žrtve beskrupuloznih, arogantnih i snobovskih zamki sopstvenog života, svedočeći da su oni koji žele da budu svoji i drugačiji najčešće odbacivani od društva u kome živimo.
Međutim, njegova priča bez obzira na sve nosi sudbinu sa nadom.
Lutajući putevima sopstvenih misli i gradskih ulica, on to najbolje shvata ostajući sam sa sobom između skečeva života koji mu se nakratko odigravaju pred očima, donoseći iznova i iznova isti zaključak – ma koliko neprilagođen bio, sledeći svoj pravac ka životu najbližem savršenstvu zna da ga čeka mnogo padova i prepreka, ali on ipak na kraju dana sklapa oči spokojan, sa dušom pravednika u kojoj mir koji nosi nema cenu.
Jelena Dilber, Nova POETIKA

Odlomak iz romana

1. POGLAVLJE

Naglo kočim. U poslednjem trenutku. Od siline kočenja telo mi je poletelo napred, ka volanu. Vezan sam, dobro je! Iako se još uvek nije podigla jutarnja magla, uočio sam kako ispred mog automobila put užurbano prelazi stariji čovek koji hoda pomažući se štakama. Van pešačkog prelaza. ‛Pobogu, čoveče, da li ti je život mio? Gde se tebi toliko žuri da moraš da pretrčavaš van pešačkog?’ Škripa kočnica ga nije nimalo zainteresovala da se osvrne i pogleda oko sebe. A njega se tiče. Nemarnost? Gordost? Bezobrazluk? Ne znam ni sam… Možda i čista glupost. Brzo sam se pribrao i okrenuo ka ženi koja je sedela na zadnjem sedištu mog taksija. Bila je blago uzrujana, ali se uzdržala od komentara. Ja nisam mogao. Rekao sam glasno:

„Neki se ponašaju kao život nije njihov!”
„I nije”, reče žena prilično mirno, „u božijim je rukama.”

Sa ženom koja mi je tog jutra ušla u taksi nisam razmenio više od pozdrava dobrodošlice. Naučio sam se vremenom da budem suzdržan i ne počinjem razgovor ukoliko druga strana ne pokaže spremnost za to. Naročito što često vozim noću ili rano ujutro kada većina putnika i nije raspoložena za priču. Mada, uvek pažljivo osmotrim osobu koja ulazi u taksi. Volim da prostudiram njen izgled i držanje, manire i govor tela, odeću i frizuru. Često sam sa sobom igram igru prepoznavanja čime se ta osoba bavi u životu. Imam teoriju da na bazi izgleda i ponašanja čoveka to može lako da se oceni. Naravno, uz dosta vežbe kroz praksu.

Žena je bila obučena u tamni kaput sa visokom kragnom, a oko vrata bila joj je čvrsto vezana marama tamne boje. Boja marame se savršeno uklapala sa bojom kaputa. Imala je začešljanu kosu u čvrstu punđu. Bila je potpuno nenašminkana. Nakon ulaska u vozilo izgovorila je adresu na koju idemo i sela mirno na zadnje sedište. Nogu skupljenih ispred sebe i ruku mirno položenih preko kolena na kojima je držala malu damsku torbicu. Da je bila našminkana i imala teget kapu, rekao bih da je stjuardesa, a ovako sam joj dao ulogu vaspitačice. S obzirom na to da nije bila raspoložena za razgovor, i ja sam ćutao. Izrekla mi je ulicu i broj u širem centru grada. Nije mi bilo poznato šta se nalazi na toj lokaciji. Znao sam otprilike gde je to, ali sam ipak uključio navigaciju. Uvek koristim navigaciju kako bih uštedeo vreme i pokazao profesionalnost prema svojim klijentima. Ćutali smo. Čak i nakon onog incidenta ona nije imala potrebu da dalje bilo šta kaže. Povremeno sam je posmatrao kroz retrovizor. Lice joj je bilo bledo, bez mnogo bora. Videlo se da žena brine o sebi. Pogled usmeren u daljinu bio je odsutan, ali neosuđujuć. Usne su joj bile blago rumene i njihova boja se savršeno slagala sa bojom obraza zarumenjenih od hladnoće.

Imala je lepe, zaobljene crte lica i dug bled vrat koji je upadljivo izvirao iz tamne marame u koju je bio zavijen. Približavali smo se odredištu. „Uskoro stižemo!”, rekao sam, pokušavši da ublažim muklu tišinu koja, moram priznati, nije bila teška, ali meni iz nekog razloga blago neprijatna.

„Da”, odgovorila je kratko i jasno.

Nisam mogao da ocenim kako se oseća. Da li je tužna, razočarana, setna, zabrinuta? Jednostavno, bila je zagledana u tačku u daljini potpuno okupirana svojim mislima. U trenucima odgovaranja na pitanje samo je lagano spustila pogled na svoje ruke, kao da proverava da li su na mestu na kome bi ih očekivala, a nakon toga ponovo ga podigla i zagledala se u istu udaljenu tačku. Stigli smo na odredište. Zgrada pod uličnim brojem dvanaest bila je preko puta. Virila je iza visoke kapije i još više žive ograde. Pisalo je „Malo hrišćansko zabavište”. Bože, nisam znao da ovako nešto postoji.

Rekao sam cenu koju je taksimetar otkucao. Žena mi je pružila krupnu novčanicu od koje nisam imao da joj vratim kusur. Ljubazno sam joj to saopštio i zamolio je da me sačeka koji minut samo da odem do trafike kako bih razmenio novac.

„Mogu li da vas sačekam u kolima? Napolju je hladno”, pitala je.
„Naravno, gospođo, odmah se vraćam.”

Izašao sam i otišao do trafike. Srećom pa sam naišao na neku finu ženicu koja je bila dovoljno ljubazna da mi usitni novčanicu. Neće to svako, kao da im tražim da mi nešto plate, a ne samo usitne novac. Pogotovo je problematično rano ujutro kad svima treba sitno. Vratio sam se do kola kako bih ženi vratio kusur. Ona je i dalje sedela u automobilu skupljenih nogu i ruku položenih preko kolena. Zauzeo sam ponovo vozačevo mesto i okrećući se ka zadnjem sedištu pružio joj kusur uz jedno ljubazno: „Izvolite, gospođo.”

„Hvala Vam”, reče kratko kao i do tada. Imao sam utisak da ne želi da kaže ni reč više od onoga što mora. Nisam mogao da sakrijem svoju znatiželju i dok je izlazila iz automobila, upitao sam je hitro:

„Izvinite, je l’ vi radite u ovom zabavištu?”

Iako je već nogama istupila iz automobila, pogled je oštrim potezom glave uputila ka meni i rekla: „Ja sam nastojnica! Zbogom!”

Žustro je zatvorila vrata automobila za sobom. Poravnala je svoj kaput, zategnula maramu, pogladila se po kosi da bude sasvim sigurna da joj je svaka vlas na mestu i zakoračila odlučno preko pešačkog prelaza ispred automobila. Gledao sam za njom dok je išla ka zgradi preko puta i divio se njenoj celokupnoj pojavi koja je delovala još ozbiljnije u odnosu na ženu koja je sedela na zadnjem sedištu mog automobila. Koračala je jasno, odsečno, žurno preko pešačkog prelaza, a linija tela joj je bila prava i jasna. Odavala je utisak odlučnosti i žustrosti. Ja jesam za disciplinu, ali verujem da ona u ovom zabavištu održava pravu samostansku. Da li je i ona odrastala uz takvu disciplinu ili je samovoljno odlučila da joj prekretnica u životu bude okretanje Bogu? Ne znam. Oduvek su me fascinirale opatice koje svoj ceo život, i dušu i telo, posvete Bogu. Ne govorim ovo jer imam bilo šta protiv, nego verovatno nisam ni izbliza došao do tog nivoa spoznaje svetosti veze sa Bogom. Ja sam pobožan, razumete, ali umereno pobožan, ako tako mogu da se izrazim. Verujem u Boga i trudim se da se vodim njegovim zapovestima, ali sam daleko od onoga što bi se nazvalo savršenim hrišćaninom. Mogao bih u nedelju na Svetu liturgiju. Nisam bio još od Božića. Ume čovek da se zapusti, da zaboravi šta mu je stvarno važno u životu. Živimo prebrzo.

Autor

Nenad Piper

Broj strana

131

Format

21 cm

Izdavač

Nova POETIKA

ISBN

987-86-6317-484-9

Recenzije

Još nema komentara.

Budite prvi koji će napisati recenziju za „Različiti ljudi“

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *